„Крцко Орашчић“: Десет чињеница о најчаробнијем руском балету
Бајку је смислио немачки романтичар Ернст Теодор Амадеус Хофман и први пут је објавио у Берлину 1816. године, а у француском маниру ју је 1844. препричао Александар Дима Старији, да би је након 48 година Петар Чајковски преточио у музику, а на балетску сцену ју је поставио легендарни Маријус Петипа. Од тада је „Крцко Орашчић“ један од најпопуларнијих балета на свету.
1. На идеју о балету „Крцко Орашчић“ дошао је чиновник Императорских позоришта Иван Всеволошски крајем 19. века. Он је у причи о девојчици и крцаљци за орахе сагледао тему будуће балетске представе. У почетку је „Крцко Орашчић“ приказан у једној представи после опере Петра Чајковског „Јоланта“, а затим су га гледаоци на представама слушали као засебан музички комад једног аутора.
2. Балет је премијерно изведен 18. децембра 1892. године у Маријинском театру у Санкт Петербургу. На сцени су били сви ученици позоришне школе императорске трупе. Играли су све улоге, од главних до „деце око јелке“, која је и природна за тај узраст. Сви млади извођачи су од Чајковског добили по кутију бомбона, а балет је добио нову традицију изласка малих извођача на сцену.
Сцена из балета „Крцко Орашчић“, позориште Санкт Петербурга, 1892. година / РИА Новости
3. Марихен, Мари, Маша... Колико је само имена дато спаситељици зачараног принца, која у књижевном смислу води порекло из Немачке. Чак су је звали и Клара, као што се у првобитној верзији звала лутка главне јунакиње. Девојчица је постала Маша на руској сцени тек после Првог светског рата, и то из патриотских побуда.
Нина Тимофејева и Игор Уксусников / РИА Новости
4. На премијери „Крцка“ премијерно је засвирала и челеста – потпуно нови инструмент у тадашњој Русији. Споља гледано, то је минијатурни клавир са металним плочицама уместо струна. Инструмент је из Париза донео лично Петар Иљич, и то је држао у тајности са намером да на премијери приреди публици изненађење. И то му је заиста пошло за руком.
Раиса Стручкова у улози Маше, Позориште опере и балета Кировске државне академије (сада Маријински театар), 1954. година / РИА Новости
5. Звуци челесте се „топе“ пратећи „одраслу“ и технички дотерану игру. Најважнија споредна улога у „Крцку Орашчићу“ је Шећерна вила. Чак и пре сто година господарица сласти је морала да прави 16 фуетеа. Први пут је у тој улози на руску сцену изашла италијанска примабалерина Антонијета Делера.
Марина Семјонова као Шећерна вила и Алексеј Јермолајев као Крцко Орашчић, Бољшој театар, 1939. година / Николај Саховски/РИА Новости
6. Карневал на руски начин. У класичном „Крцку Орашчићу“ има око 150 различитих костима. Цвеће, играчке, оловни војници, пахуље, виле, мишеви... Потребно је преко педесет људи иза сцене само да би се обукла та мала балетска армија. Чак се и конфете броје у килограмима – за ефектан плес пахуљица потребно је бар двадесет килограма.
Леонид Сарафанов у улози Крцка Орашчића, кореограф Начо Дуато, Михајловско позориште / Игор Русак/РИА Новости
7. У 20. веку је „Крцко Орашчић“ постао класика у оном облику у коме га је у Бољшом театру поставио Јуриј Григорович, а еталон у извођењу дуета Маше и Принца били су Јекатерина Максимова и Владимир Васиљев – чувени балетски брачни пар. Они су играли ове улоге са великом страшћу. Крцко Орашчић у извођењу Васиљева је по Григоровичевом мишљењу идеални јунак из бајке. Максимова је у буквалном смислу од Пахуљице дорасла до Маше.
Јекатерина Максимова и Владимир Васиљев на сцени Бошљог театра, 1973. година / С. Соловјов/РИА Новости
8. После револуције 1917. године „Крцко“ је „извезен“ из Русије, као део такозване Колекције Сергејева која се састојала од 27 снимака Петипових представа непроцењиве вредности. Наиме, главни редитељ балетске групе Маријинског театра Николај Сергејев напустио је земљу и однео раритете са собом. Партитуре се чувају на Харвардском универзитету, а балет је постао популаран у целом свету.
9. Балет „Крцко Орашчић“ је изузетно виталан. Само на сцени Бољшог театра је постављен преко 500 пута. Ова новогодишња бајка се прославила у иностранству захваљујући руско-америчком кореографу Џорџу Баланчину, који је 1954. године приредио спектакл за New York City Ballet. У екранизацији по његовом сценарију 1993. године Принца је играо ученик баланчинске балетске школе и чувени глумац Маколи Калкин.
Михајловски театар, кореограф - Начо Дуато / Игор Русак/РИА Новости
10. После Баланчиновог спектакла „крцкоманија“ је захватила цео свет. Фантазију на новогодишњу тему постављали су на сценама разних земаља чувени кореографи попут Рудолфа Нурејева, Михаила Баришњикова, Мориса Бежара и Метјуа Борна.
Руска реч
