Бадњи дан у Штављу
Излазим из кухиње, напољу све бело, а ваздух трепери од мраза. Сунце већ поодавно изашло иза врхова Голије.
Освануо шести јануар, Бадњи дан за петнаестак села српске енклаве Штаваљ, на сјеничко-пештерској висоравни. Година далека, 1956.
Мајка ме већ други пут зове и каже: „Мораш у школу, Никола, закаснићеш”. Извлачим се из дрвеног кревета, са топле очеве постећије, на коју сам се у полусну преместио после његовог устајања у зору, испод тешког вуненог губера. Соба спаваћа хладна као лед. Узимам прње и брзо претрчавам у кухињу. А у њој топло. Мајка рано устала, наложила ватру и у шпорету пече две погаче од пшеничног брашна. Мању спрема оцу да понесе за ручак, када пође за бадњаке, а већу осталим чељадима у кући.
„Много је ледно. Обуци сукнене пантоле, вунене чарапе, џемпер, капут, рукавице и капу, па изађи напоље да помогнеш оцу, да упрегне волове у санке, треба да пође у шуму по бадњаке. Дотле ћу му спремити храну, да понесе за ручак, горе у шуми. После тога ћу ти дати доручак, па онда иди у школу. Ако опет закасниш, добићеш поново батине од учитеља Бора”, рече ми мајка.
Слушам мајчине речи и одмах поступам по њима. Излазим из кухиње, напољу све бело, а ваздух трепери од мраза. Сунце већ поодавно изашло иза врхова Голије. Поља бела, дрвеће бело, кровови бели. Све се цакли и бљешти на мразу. Отац већ води волове из штале, ка санкама, а они снажни и азгино газе по снегу. Прилазим и помажем му да стави тељиге и упрегне волове у јарам. Отац затим иде до избе и износи секиру, косијер, тестере, влачеге и конопце и ставља их на санке. Даје ми пртену торбу у руке и тражи да из амбара донесем мало зоби за волове, а он одлази до штале, узима сено, увезује га конопцем и ставља на предњи део санки. Доносим му зобницу са житом, а он је веша на колац санки. Утом мајка излази из куће и носи јанџик са ручком.
„Ево ти погача, паприке у зејтину, мало лука и један мали пешкирић, да ручаш и руке обришеш”, каже мајка. Отац узима јанџик, отвара га и говори: „Жено, донеси ми оно полакилче ракије, неколико ексера, оловку и малу Николину свеску”. „Што ће ти све то, побогу човече”, пита га мајка. „Ракију да попијемо ми бадњари кад бадњаке посечемо и натоваримо, па у ријеке сиђемо, а ексери, оловка и свеска нека се нађу, за недајбоже.” „Шта ће ти свеска и оловка кад не знаш да пишеш?” „Донеси ми то што сам ти рекао и остави се моје писмености. Знам ја пуно речи да напишем ћирилицом, знаш ти то добро, него ти хоћеш да правиш комендију са мном”, срди се отац
Мајка се неприметно осмехну, врати се у кућу и после десетак минута доносе оцу тражено. Отац ставља ексере, оловку и свеску у џеп од капута, а полакилче у јанџик са храном. Завија главу великим шалом, притеже каише на опанцима, ставља шајкачу на главу, огрће вунени талаган, тресе ноге од снега, па седа на сено, постављено на предњи део санки. Узима лесков прут и виче: „Аајде Баљоња, Шароња, идемо по бадњаке, соколови моји”. Волови повукоше ко од шале празне санке и оца. Онако узгред, приметих како им се мрзну ноздрве због топлог ваздуха који избацују из плућа. „Иди сад у школу, Никола. Видимо се, акобогда, пред вече”, добаци отац. „Срећно Кико”, рекох оцу и сав озебо утрчах у кућу.
На столу затекох тањир меда и комад вруће пшеничне погаче, која се још по мало пушила. „Још данас се пости, синко. Доручкуј, узми књиге и иди у школу”, рече ми мајка. Доручковах меда и хлеба, узех торбу и право у школу. Тамо ме дочека послужитељ Кирил, друштво из разреда и учитељ Боро.
„Данас нема шипки, ниси закаснио, а и Бадњи дан је. Бог је забранио батине за овај дан, па и да си закаснио, шипке не би добио”, с подсмехом говори учитељ Боро, ратни скојевац. Ја погледах прво у учитеља, па на школску таблу на зиду. Табла велика, чиста, зелене боје. Кирил је лепо распремио. На дну табле жути сунђер и неколико комада креда. На врху табле ољуштена лескова шипка, коју сам јуче, због кашњења, осетио по длановима обе руке. Подиђе ме лагана језа од тог сећања.
„Пошто је данас Бадњи дан, а сутра Божић, данас нећемо радити ништа ново, већ ћемо мало утврдити писање слова Б, које смо поодавно учили”, каза учитељ. И тако поче час. Нас првака двадесетак из укупно три села. Излазимо један по један и дрхтавим дечјим рукама исписујемо кредом велико и мало, штампано и писано, слово Б. За време великог одмора, послужитељ Кирил нам рече: „Пошто је данас Бадњи дани, нисам кувао млеко од праха и секао качкаваљ, већ само узмите по парче белог хлеба и ужинајте”. И тако би. У 13 сати заврши се настава и сви ђаци пођоше кућама.
С пуним срцем бадњарског расположења, за десетак минута хода, стигох до куће. У кући затекох мајку и најстарију сестру Виду како ужурбано спремају богату празничну трпезу, а млађе сестре Жеља и Оливера чисте читаву кућу. „Остави књиге, ручај кромпир и купус салату, Никола, па иди до котара, те помогни Милу (брату) и Мирјани (сестри). Полажу говедима, овцама и коњима. Ти и Мирјана чувајте стоку, а Миле нека дође да накрати дрва за вечерас и сутра. Сутра се ништа не ради. Божић је. И немој сада носити тоноте да хваташ голубове и врапце на торинама. Грешно је данас то радити. И њима је данас Бадњи дан”, каза мајка.
Брзо одрадих све што ми мајка рече и за неколико минута сиђох до стоке која је ужурбано јела по снегу разбацано сено. Дан је и даље био леп и ведар, а зубато сунце благо је грејало моје озебле образе. Брат Миле остави виле, затвори котар са сеном и оде кући да сече дрва.
У неко доба, сестра повика: „Ено их”, и руком показа ка брду на врх села. Стижу бадњари и бадњаци. Видим десетак санки. Сви иду један за другим по пртини у снегу. За петнаестак минута, свечана колона санки са бадњацима дође до врела, насред села. Ту се на тренутак бадњари зауставише и ракије из флаша испише, па се онда поздравише и својим кућама упутише. Отац пође ка нашој. Угони санке пуне буковог дрвета и свечано виче воловима: „Још мало момци, завршили смо данашњи посао”. Волови удихано довукоше санке до дрвљаника у дворишту и ту стадоше без команде, знојави и уморни. Отац сиђе са санки, поздрави мене и сестру. Бркови му залеђени, шал бео од иња, а чарапе пуне грудви од смрзнутог снега. Поткочи санке, скиде тељиге са вратова волова и одмах их одведе у шталу. „Када се наједу и осуше, потерај их на врело да се напију воде”, добаци брату Милу. И баш тада, на торинама долете група од десетак плавих дивљих голубова и умеша се међу коње који су пребирали торине, а голубови кљуцали отпалу трињу са поједеног сена.
Тада отац приђе санкама и рече зачуђено: „Погледајте, децо, шта ово пише”. Ми погледасмо. На најдебљем стаблу букве, са неколико ексера, био је закуцан бели папир из моје свеске, а на њему ћирилицом невешто је било исписано: Срећан Бадњи дан, децо.
Никола Чукановић
Дипл. електроинжењер, Београд/Штаваљ
Политика
