Руске ТВ и сајтови у таквом су налету поводом Украјине да се њима баве НАТО и Конгрес САД
Постао је чувен један политички некоректан виц у којем се говори како двојица руских тенкиста седе на Крешћатику (главна улица Кијева), пију кафу и један од њих са горчином каже оном другом: „Једино ми је жао, што смо онда изгубили у информативном рату.”
Ми се, по навици, жалимо да губимо информативни рат. Али, то је грешка. Ми га у много чему добијамо.
У Русији се очитује моћна консолидација друштва. Неколико пута повећано је поверење у руске медије. У свету нема једнодушне осуде Русије. Сматра се да су криви империјални политичари. Највише оптужују Американце.
Чак и у Европи, где медији ЕУ земаља воде снажну антируску кампању, јавно мњење уопште не подржава политику својих влада поводом санкција против Русије. Анкете показују да већина Европљана иступа против конфронтације са Русијом, одушевљавају се Путином и отворено говоре да су лишени могућности да сазнају истину о догађајима у Украјини због необјективне политике својих медија.
Сви озбиљни аналитичари и политичари одлично знају да је кијевски режим варварски и да грубо крши људска права.
За последњих годину дана руски медији, као што су ТВ Вести 24 и Russia Today, повећали су свој аудиторијум у читавом свету.
Руски корисници интернета и њихови савезници из других земаља толико су активни да су предмет разматрања на заседањима специјалних комитета НАТО-а, Сената САД и у парламентима разних земаља.
Како се супротставити победничкој руској линији у информативном простору? То се у западној штампи активно разматра.
Засад је измишљен само један начин: забрана емитовања руских ТВ канала. Најдрскије земље већ су их искључиле. Прво се то догодило у Украјини, затим у Летонији и Молдавији.
Само забрањивањем руске телевизије Кијев је могао да победи у информативном рату на својој територији. Те забране руских ТВ канала очигледан су знак њихове силе и утицаја.
Међутим, пропуштамо један значајан аспект. Ми све више говоримо чињенице, али на формирање целокупне слике велики утицај има језик медија.
Прво, код нас постоји несклад у употреби термина. Друго, називи не дају представу о јасној слици; политички су неодређени или чак понекад рефлектују непријатељску позицију у односу на Русију.
Како називају оне који се боре против Кијева? Кијевски медији – „терористима”, што је, наравно, груба фактичка грешка. Зато што терористи убијају цивилно становништво, а противници Кијева – само војнике који су уз то дошли код њих у Донбас да их убијају.
Зато они заиста нису терористи, него тип бораца. Међутим, задатак Кијева и његових америчких саветника је да – попуне и освоје информативни простор својим резонима да би постигли политичке циљеве. Зато они примењују чврсту информативну политику.
Лаж Украјинаца прелази све разумне границе, али они постижу свој циљ.
Западна средства јавног информисања и руска прозападна, називају борце против Кијева „проруским сепаратистима”. То је ближе истини, јер они желе да се одвоје и подижу руске заставе. Али, за Русију ту постоје неповољне границе значења, које истичу спољни, а не унутрашњи корен конфликта, будући да се Донбас није подигао због Русије него зато што су у Кијеву власт преузели ултранационалисти међу којима има и неонациста.
А руски медији? У почетку су указивали на „присталице федерализације” што саме „присталице” нису јасно разумеле, већ само њихови лидери. Сада се говори о „народној одбрани”, али то је политички штетан термин, јер не носи никакву политичку идеју. Није јасно за шта се боре ти људи. То је само нешто позитивнији синоним речи „бојовник”.
Зато многи медији, чак и у Русији, прихватају језик медија западних земаља где се обликује негативан лик наше земље, а називају их такође и „проруским сепаратистима”. Ставља се акценат на одговорност наше земље и формира слика рата Русије и Украјине, коју енергично намећу наши противници.
Треба другачије називати „народну одбрану”.
За шта се боре ти људи? Они се боре против власти „бандероваца” које они сматрају фашистима и по методама и по ултранационалистичким идејама.
По њиховом мишљењу, присталице фашисте Степана Бандере дошле су на власт у Кијеву и покушавају да варварским методама силе наметну ултранационалистичку политику становништву Донбаса и других региона Новорусије. Зато се против Кијева боре или „антифашисти” или „антифашистички устаници” или „антифашистичка народна одбрана”.
Неопходно је да се пренесе адекватан политички смисао устанка. Не треба ићи путем који намећу наши опоненти.
Има још једна варијанта –полазећи од појмовне представе бораца о регионалном патриотизму дати назив који је у том конфликту такође важан. Односно, могуће их је назвати „Армија Донбаса” или „Армија Новоросије”.
Осим тога, ми тако дајемо легитимност новом могућем геополитичком пројекту. Потребна је подударност термина. Мислим да то може да буде Новоросија или Донбас, или ДНР и ЛНР.
Можда на крају ми признамо те територије као део Украјине ако власти Кијева буду спремне да поштују права народа Донбаса и Новоросије. Али, о томе касније, као о резултату компромиса. Зашто предавати позиције пре преговора?
Са онима који су спремни да се сада предају нико неће тражити компромис.
Како називати противнике антифашиста? Код нас све време Порошенка називају „председником”. А он је победио на максимално фалсификованим изборима у условима терора против опонената после државног преврата.
Зашто ми да легитимизујемо те изборе? Није ли правилније називати Порошенка „лидером кијевског режима”? Добро, „председник” ако се надамо да ће се он ишчупати из логике рата, одбацити екстремисте и стати на пут мира.
Али, зашто данашњу власт називати „влада Украјине”? А њих је поставио Вашингтон после насилног државног преврата, наши непријатељи воде рат. Заправо, ратни злочинци.
Због чега да их признајемо за легитимну власт Украјине?
Због чега да подстичемо присталице Украјине да подржавају тај тим ратних злочинаца и страних агената?
У тврдој варијанти, они се могу назвати „хунтом” по аналогији са режимима који су дошли на власт путем насиља и насиљем одржавају своју власт. Иначе, „хунтом” се називају не само ратни режими него и цивилни режими који се ослањају на директно насиље. А управо је тако сада у Украјини: терор против опонената и пропаганда путем насилне контроле медија. То је реална основа власти. Због тога ми се чини да је са становишта политикологије прецизно и коректно називати их „кијевска хунта” или „ултранационалистичка хунта”.
У блажој варијанти могуће их је назвати „кијевска власт” или „кијевска влада” или „де факто влада Украјине”. Или, ево добар термин: „кијевски режим”. Или „такозвана влада” Украјине. Или, само „Кијев”. Али, то такође није баш добро јер се губе политичке оцене. Ипак, боље је него називати их „владом Украјине”.
Зашто ратне злочинце типа Авакова називати министрима? „Такозвани министар” треба да истакне нелегални карактер власти Авакова.
Зашто трупе хунте називамо украјинским? Самим тим ми наглашавамо да читава Украјина ратује против антифашиста Донбаса. Ми као да се слажемо са идејом да ако си за Украјину, онда треба да подржаваш трупе које крвљу преплављују Донбас. Али, то није тако!
Украјинска армија не жели да ратује, њу у рат отпрема кијевска хунта против њене воље. Само неонацистички бојовници обједињени у Националну гарду и плаћеници нелегалних батаљона које плаћају олигарси хоће да ратују.
Зато је логично да се те трупе називају „трупама које контролише Кијев”или „трупама које контролише хунта” или „Казненим трупе Кијева”.
Према називима субјеката грађанског рата у Украјини треба се односити веома пажљиво, јер је право назива један од најважнијих аспеката симболичне власти. Они који ту власт немају,то право де факто дају другима.
Називи субјеката политичких процеса у Украјини треба да одражавају наше политичке оцене тих догађаја, а не туђе оцене и не одсуство оцене.
Руководство водећих медија који рефлектују позицију политичке већине руског друштва треба заједнички да одлуче које термине ће да користе у тумачењу догађаја у Украјини, који заузимају највећи део емитовања вести. Ти термини ће играти значајну улогу у формирању слике света.
Аутор: Сергеј Марков, политиколог
