Атентат на Брежњева: Совјетски терориста са руском пензијом
22. јануара 1969. године догодило се нешто готово незамисливо у комунистичком Совјетском Савезу: испред зидина Кремља наоружани терориста је неометано пуцао у колону аутомобила у којој је био и аутомобил Леонида Брежњева. Атентатор је убио једног и ранио четворицу људи. Он, међутим, није осуђен на смртну казну и још увек је жив. Штавише, није ни у затвору. Дописник „Руске речи“ састао се са човеком који је покушао да убије генералног секретара СССР-а.
Виктор Иљин / Лав Романов
У мршавом, добродушном старцу који изводи у шетњу пса луталицу по имену Хазар (тог пса је он спасао од смрзавања на -30 степени Целзијуса) немогуће је препознати некадашњег терористу. „Ако човек са 70 година доживљава свет као и са 20, онда је узалуд живео“, каже Виктор Иљин. Ове године он пуни 70 година, а имао је 21 годину када је пуцао у Брежњева. „Када бих се могао вратити у 1969. годину, не бих никога убио. Хвала Богу што сада имам могућност то да кажем. Када сам пуцао у колону нисам ни рачунао на будућност. Био је то самоубилачки поступак. Али срећом, дат ми је и други живот“.
Пензија уместо стрељања
Виктор Иљин / Кадар из документарног филма RT
За тај злочин је Иљина чекала смртна казна (оптужен је за тероризам, убиство, крађу оружја и дезертерство), али он уопште није осуђен – проглашен је за неурачунљивог и упућен на принудно лечење у психијатријску клинику. Сви који су га саслушавали, укључујући и шефа КГБ-а и будућег лидера СССР Јурија Андропова, најпре су говорили да је Иљин дејствовао свесно из убеђења.
„Констатација да је совјетски грађанин при здравој памети пуцао у Брежњева значило би да совјетска држава признаје да у њој расте незадовољство комунистичким уређењем. То је било немогуће“, објашњава Виктор. „Због тога су одлучили да покажу да на лидера СССР-а може извршити атентат само лудак“.
Тада нико није могао претпоставити да ће се 20 година касније Совјетски Савез распасти и да ће нови Врховни суд пустити терористу на слободу, и од њега направити једног од главних „отпораша“. Иљину је на рачун државе чак додељен једнособан стан у предграђу Лењинграда (данас Санкт Петербурга), где је он рођен и одрастао, а поред тога му је додељена и пензија.
Двадесет година под терапијом
Данас је већ тешко схватити да ли је Иљин заиста био здрав у тренутку када је извршио атентат. Године проведене у психијатријској клиници су оставиле трага. Иљин у разговору скаче са једне теме на другу, час прича о околностима злочина који је учинио, час почиње да цитира своје стихове, или се хвали како управо преуређује свој стан, мада у њему нема ничега осим гомиле папира и отпада.
Додуше, сам Иљин тврди да му у болници нису давали лекове са јаким дејством. „Већ сам тада знао за ’казнену психијатрију’ и плашио сам се да ће ми давати инјекције халоперидола, и да ћу бити као биљка. Утолико више сам се плашио што су ме стрпали у болницу у Казању (главном град руске републике Татарстан), далеко од Москве. Да ми се тамо нешто десило нико не би за то ни сазнао. Али ипак су се на крају према мени понели људски. Само су ми давали некакве таблетице“.
Писмо у Кремљ
Виктор Иљин / Лав Романов
Разлог због кога је Иљин одлучио да пуца у Брежњева крије се, највероватније, у његовом детињству. Виктор је имао непуне две године када су му одузели родитеље, хроничне алкохоличаре. Одрастао је као усвојено дете. У школи се готово ни са ким није дружио, и сам признаје да је патио због недостатка пажње.
„У старијим разредима сам маштао да постанем геолог“, прича Иљин. „Тада је у Совјетском Савезу та професија била најромантичнија јер је подразумевала походе, нова познанства, неистражене територије и песме покрај ватре. Уписао сам топографску техничку школу, много путовао и био у многим градовима и областима доста удаљеним од Лењинграда. Али оно што сам видео оставило је на мене врло мучан утисак. Сиромаштво, пијанство и расуло... То уопште није било оно што је приказивано на совјетској телевизији. Схватио сам да цела земља живи тако, а комунисти безобзирно лажу. Ја у почетку нисам планирао да извршим терористички напад на руководство земље. Написао сам план реформи који је подразумевао да се сваког месеца сваком житељу земље исплаћује рента од продаје природних богатстава, и то сам послао у Кремљ на Брежњевљево име. Међутим, нисам добио одговор. Тада сам одлучио да га убијем. Хтео сам да сви сазнају за моје идеје, а за то је био потребан поступак који ће се прочути. План реформи сам хтео да изложим на суду у својој последњој изјави“.
Иљин се готово годину дана припремао за атентат. Да би добио приступ оружју, још као студент одлази у армију. Служио је близу Лењинграда и свакодневно проучавао централне новине, које су писале где, када и са ким се састао Брежњев. Средином јануара 1969. године штампа је саопштила новост о још једној победи совјетске космонаутике. Наиме, бродови „Сојуз 4“ и „Сојуз 5“ спојили су се у отвореном космосу. Указивање почасти космонаутима по повратку на Земљу било је планирано за 22. јануар у Москви, а пре тога је делегација на челу са Брежњевом требало да дочека космонауте на аеродрому и да их свечано одвезе до Кремља.
Брежњев је имао среће
Иљин је прорачунао све са математичком прецизношћу. Рано ујутру 21. јануара сачекао је да заспи дежурни, украо је из оружарнице два пиштоља и шаржере, и побегао из јединице. Затим је приградским возом дошао на лењинградски аеродром Пулково и одатле авионом отпутовао у Москву (у то време није било претреса приликом уласка у авион). По доласку у престоницу одсео је код свог стрица који је служио у милицији. Рекао му је да је добио одсуство. Ујутру 22. је тајно из његовог стана изнео милицијски шињел, обукао га и дошао до Кремља тачно у тренутку када је пролазила колона. Све је то Виктор успео да уради за мање од 24 часа. „Да сам на припрему утрошио више времена план би пропао. Мој опис је у Централну управу КГБ-а стигао буквално један сат пре атентата, и то само зато што у војној јединици нису хтели да дижу узбуну када су видели да сам нестао заједно са оружјем, него су ме најпре сами тражили“.
Поред Кремља је тада већ био постављен кордон милиције који је одвојио путању колоне од гомиле народа. Иљин је стао у тај кордон, али пошто је био у униформи нико на њега није обратио посебну пажњу. Када се Брежњевљева колона приближила Кремљу Иљин је истрчао и пуцао у аутомобил обема рукама (пиштоље је крио у рукавима шињела). Пуцао је у други аутомобил у коме обично седи генерални секретар СССР-а. Брежњев је, међутим, имао среће. У путу је његов аутомобил заменио место са аутомобилом у коме су били космонаути. Иљин је испалио 11 метака, убио возача и ранио Андријана Николајева и Георгија Береговоја (у аутомобилу су се налазили и Алексеј Леонов и Валентина Терешкова, прва жена космонаут). Један метак је погодио мотоциклисту из пратње. Иљин је ухапшен на лицу места. Приликом хапшења није пружио отпор. План му се међутим није остварио. Брежњев је остао жив, а информација о атентату је проглашена за државну тајну (о том догађају је саопштила само инострана штампа), а као што знамо није ни било суђења на коме је он планирао да говори.
План Б
Питао сам Иљина какви су му садашњи политички ставови, али је он избегао одговор. Рекао је да сада треба да служи Богу, јер је убио потпуно невиног човека. Бивши потпуковник КГБ-а Игор Атамањенко, који је 1969. године саслушао Иљина, прича да је „убица доживео напад хистерије када је на првом саслушању сазнао да није пуцао у Брежњева него у космонауте“.
Виктор Иљин / Лав Романов
„Ја сада живим други живот“, каже Иљин. „Чим Хазар угине поклонићу стан држави, а ја ћу се преселити у старачки дом“. Он нема родбине, а једина комшиница са којом се дружио умрла је пре годину дана. „Да ли вам је потребна некаква помоћ“, упитах га. „Одавно сам желео да објавим своје стихове, али нико неће да их прими. Можете ли да помогнете?“. На крају ми није ни дао стихове. „Ипак није добро да то сад радимо, боље је у лето, после Свете Тројице. Треба се припремити за празник“.
Јевгениј Левкович,
Руска реч
