... А остале либерале ставити пред избор: или државна служба или активе на Западу
Зато је данас (за сада) и сутра најсветији либерал лошији од најглупљег и најпрљавијег лопова који жели да „живи у овој земљи“ (поред осталог и зато што му у другој неће дозволити да краде).
Прво што треба урадити за опстанак земље је - очистити државу - која представља мозак и руке друштва - од оних који њену независност сматрају за криминалну и недопустиву јерес.
Либерали који чезну да врате Русију у 90-те (поред осталог и због масовне некажњене педофилије и смањења „узраста за пристанак“ на 14 година), морају бити удаљени из државне службе, почев од администрације председника до власти малих градова (где их је знатно мање), брзо и неумољиво - макар у вези са службеном дисхармонијом и због изгубљеног поверења.
Остале треба ставити пред избор: или државна служба или приватне активе на Западу. Чиновника који утаји такве активе треба отпустити мирно и са срамотом тек после дуге и непријатне провере свих његових речи и дела по питању издаје националних интереса Русије у корист Запада - а ако провера покаже чињеницу издаје он треба да иде у затвор.
Колико год да је болно, као жртве чистке неминовно ће пасти много дивних и ни за шта кривих људи, сем игнорисања интереса Русије, попут премијера Медведева. Колико је могуће проценити, он је без обзира на своје очајничко противљење постао нешто налик на симбол антипутинских снага, стављен у футролу до прве прилике.
Данас његова дужност премијера ствара (сигуран сам - упркос његовим тежњама) за Запад искушење физичког уклањања Путина само зато да би на чело државе стао јасан и, ако не лако „управљив“, онда подложан манипулацији млађи менаџер при којем ће „све бити као у време дедице“ (Јељцина).
Верујем: Медведев сам по себи ни у чему није крив и у својим жељама такође је здраворазумски далеко од председничке дужности. Међутим, у политици се понекад морају кажњавати људи не због њихове кривице, него због потенцијалне опасности која је са њима повезана и од њих лично уопште не зависи.
Зато трећи председник Русије мора да се бави послом који одговара његовом професионалном и индивидуалном нивоу.
Социјално-економском групацијом - како на нивоу владе, тако и Банке Русије - треба да руководе људи који теже привредном и социјалном прогресу наше Отаџбине, а не повећању рентабилности страних инвестиција на њеној територији.
Медији, у првом реду кључни телевизијски канали, радио станице и Интернет портали (укључујући претраживаче и кључне емитере вести) део су механизма управљања друштвом и зато морају да се изведу из спољног управљања исто тако енергично као и органи државне управе.
Национализација кључних медија неминовно ће изазвати хистерију међу либералима у Русији и на Западу (као што је то било почетком 2000-их када су телевизије одузели од олигарха и лишили их инструмента за уцењивање државе), али алтернатива је - саботажа сваке тачке у чијем светлу ће либерална саботажа „мајских указа“ изгледати само као ланац непријатних случајности.
Не само у односу на медије него и према читавом приватном власништву треба применити јасан принцип социјализације који је дефинисан уставом беспрекорно демократске и тржишне Немачке: својина има право на постојање само у оној мери у којој служи интересима друштва. Ако се, пак, она користи за његово разарање - ни о каквој њеној „светости“ нема ни говора: она је криминална и са њеним власницима треба поступати као са криминалцима, а са њом као са - средством криминала.
Кључни инструмент за развој је - комплексна модернизација инфраструктуре која изразито смањује трошкове друштва и на квалитативно нов ниво доводи пословну активност.
Важно је да је то једина област у којој је држава заштићена од несавесне конкуренције са бизнисом: за њега су улагања у основни део инфраструктуре у принципу претешка (јер новац троши један а резултат припада свима).
За то има новца - у буџету лежи 7,8 трилиона рубаља, чији је мали део довољан да се у Русији, полуразрушеној либералним реформама, изгради квалитативно нова, савремена земља.
Али, правилно је са развојем економије и усмеравање буџетског новца за социјалне и одбрамбене потребе на рачун преласка на пројектовано финансирање: пуштање у оптицај рубље треба, као у развијеним земљама и Кини (да не говоримо о нашој земљи пре њеног преласка под спољно управљање) да се одређује њеним сопственим потребама, а не тиме колико ће нам дозволити да зарадимо наши стратешки конкуренти. Без тога сви разговори о суверенитету остају само неодговорна пропаганда.
За успешну модернизацију инфраструктуре неопходно је технолошки елементарно, али политички рискантно (пошто ће довести, колико је могуће просудити, до промене самог државног уређења) кардинално ограничавање корупције и самовоље монопола (јер ће другачије издвојена средства делом бити украдена, а делом ће отићи на пораст цена, као што се десило са стамбеним питањем због деловања Медведева), прелазак на разуман протекционизам, макар на европском нивоу (другачије ће корист од пораста пословне активности припасти страним конкурентима) и гарантовање минималних трошкова за живот који су економски израз права на живот.
Цена овог питања је - око 420 милијарди рубаља годишње (њихов главни део вратиће се у виду пореза), али без тога нису могући васпитање и ангажовање квалификоване радне снаге која је неопходна за модернизацију.
Разуме се да су ово само приоритетне мере. Потребан је и прелазак на прогресивну скалу опорезивања личних доходака (сада је она у суштини регресивна: што је човек сиромашнији тиме су већа његова обавезна социјална плаћања, а за богате је створен прави „порески рај“), и електронски систем доношења одлука и порез на надокнаду за пљачкашку приватизацију.
У земљи, коју либерали вештачки држе у сиромаштву, приступачни квалитетни стамбени простор, здравствена заштита и образовање за три четвртине становништва треба да буду скоро бесплатни, а за једну четвртину и - потпуно бесплатни.
На крају, свет стварају технологије - а сада, на почетку нове смене технолошког бизниса („револуција шкриљаца“ и3D принтери само су прве ласте будућих потреса), Русија има могућност да се врати на ниво глобалне конкурентности на основу истраживања и усавршавања технологија још из совјетског ВПК - војно индустријског комплекса, које се дилетантски развијају у процепу између бирократије и монополиста.
Потребно је још много тога.
Ипак, набројане мере у првој години своје реализације претвориће Русију у квалитативно нову, прогресивну и ефикасну земљу која је учинила коначан избор између развоја и крађе.
Треба схватити: државе, чак и САД, већ одавно нису главни учесници светске политике. Изнад њих је израсла и збила редове нова моћна заједница - глобални бизнис.
Због тога чувајући сву класичну дипломатију и међудржавне односе, центар теже спољне политике треба преносити на односе са реалним газдама савременог света - глобалним монополистима. Без тога руске власти у свету изгледаће неумесно као и гост који покушава да успостави контакт са послугом и при том потпуно игнорише власника куће.
Глобални бизнис је хетероген; управо сада, по свом значају, дешава се тектонска промена - улазак кинеских државних и псеудо државних корпорација у њега.
Могуће је и треба играти на противречностима унутар њега, али зато је потребно макар га познавати: од времена Стаљина ми се нисмо бавили проучавањем глобалног бизниса ис њим тесно повезаниху глобалној владајућој класи аристократије, културних и технолошких елита.
У том правцу неки кораци су исправни, (као што је организовање сарадње „Росњефт“ са „Ексон Мобил“), али нису јединствени и систематски и зато очигледно недовољни.
Положај Русије има перспективу: очигледни крах класичног уређења света приморава да се траже нове вредности окрећући се култури, патриотизму и социјалним вредностима, чији симбол је увек била наша земља.
Много је важније да је руска култура, која обједињује хуманизам и способност за технолошко стваралаштво, једина моћна култура савременог света способна да постане спас од две већ сасвим очигледне стратешке претње: дехуманизације и технолошке деградације (за сада очигледна као образовна деградација). Њен месијански карактер омогућава јој да постане ресурс за опстанак не само Русије, него и читавог човечанства, међутим, да би та могућност постала реалност држава мора почети да извршава своје непосредне обавезе.
Према развоју издаје антинацистичког покрета бивше Украјине то сада све више изгледа као неостварени и од реалности отргнути сан.
Аутор: академик Михаил Дељагин, економиста и политичар
