Пет бајки аутохтоних народа Сибира
Легенде народа Сибира нису само шапат давне прошлости, који још одјекује у крошњама кедра. Те бајке сједињују житеље града и тундре, мит и стварност, веропски и азијски део Русије...
1. Успавани Сајан у Ергацима
Илустрација: Олга Баранцева
Када туристи долазе у природни парк Ергациу Краснојарском крају, труде се да заноће на језеру Радужно. На једној његовој обали почива Успавани Сајан, као господар овдашње тајге урастао „седим каменим власима“ у земљу. Некада је он био човек који је чувао кедрове и реке, није убијао срне и медведе. Древни богови су схватили да после његове смрти неће моћи да пронађу другог истог таквог господара, па су га претворили у камен, тако да је он постао вечни чувар планина.
На једном врху поред језера на самој ивици стоји Висећи камен, огромна громада која се једва држи на планинској стрмени и као да ће сваког тренутка пасти. Легенда каже да ће онај ко гурне камен низ литицу пробудити Успаваног Сајана и овај ће поново постати човек. Засада то није пошло за руком никоме од многих хиљада туриста, па ни ауторки овог текста. Можда каменом човеку треба пољубац да би се пробудио?
2. Птица која је створила свет против птице која је изазвала крај света
Илустрација: Катерина Плотњикова
Полуострво Тајмир на Крајњем Северу са његовом поларном светлошћу и запрегама ирваса може да захвали птици за то што постоји. Овдашњи житељи преносе из поколења у поколење своју легенду о томе како је свет створила птица гњурац. Заронила је у воду и седам недеља касније изнела у кљуну један камичак и један грумен земље, после чега је заспала. Када се пробудила, видела је да су се појавили земља, планине и духови – господари неба и земље.
За разлику од туристичких водича Тунгуског резервата у Централном Сибиру, Евенке које овде живе кажу да Тунгуски метеорит није постојао, него је то бог грома Агди, свирепа птица са челичним крилима долетела својој жени-води. Посета божанства Евенки Земљи 1908. године изазвала је снажан земљотрес, оборио дрвеће у тајги десетинама километара унаоколо и направио десетак јама од којих неке имају пречник 50 метара.
3. Бајка о господару тајге
Илустрација: Катерина Плотњикова
Фолклор аутохтоних народа централног Сибира приказује медведа као снажног и опасног кад се разгневи, али мудрог и доброг. Евенкијска деца воле бајку о деди Амаку – тако зову медведа, и о пругастој веверици:
У тајгу је стигло пролеће. Медвед је целе зиме спавао у свом брлогу, а када је грануло сунце, брлог се поче топити и медвед се пробуди. Он изађе у шуму гладан – целе зиме ништа није јео. Пође медвед да тражи храну, али ништа не нађе. Тада се он наљути, дохвати пањ на путу и покуша да га ишчупа. Али не могаде, је беше слаб. Иза пања искочи веверица: „Амака, зашто си тако љут?“ „Много сам гладан, имаш ли хране?“ „Наћи ће се нешто“, одговори верверица и донесе медведу много слатког корења и орашастих плодова из својих јесењих складишта. Захвални мевед помази мајушну веверицу својом великом шапом са огромним канџама. Тако су ове веверице добиле црне пруге на својим леђима.
4. Космички митови Тофаларије
Илустрација: Lori/Legion-Media
За време путовања земљом народа Тофи (или Тофалари) у планинама Источни Сајан у Иркутској области нашла сам у библиотеци сеоске школе књигу „Легенде, бајке и песме седог Сајана“. То је зборник фолклора малог народа из тајге који су научници годинама правили, скупљајући и дешифрујући усмене приче старијих мештана, снимљене на аудио-касете током 1970-их и касније.
Читала сам књигу ноћу, када је цело село тонуло у сан, и замишљала да су куће претопљено грумење злата које је „бели човек“ усрдно покушавао да испере на обалама пенушавих планинских река у покушају да схвати непознату културу. Гледала сам у небо над Сајаном тамно као мастило и покушавала да у њему сагледам тофаларског Петра Пана, или бар логотип DreamWorks Animation:
У давна-прадавна времена у једном чуму живљаше петочлана породица. Глава породице усвоји дечака без оца и мајке. Стаде дечак да живи у његовом чуму. Једне вечери жена посла дечака по воду. Он узе кофицу од брезове коре и лонче и пође по воду. На леду га сачека вештица Чил Бага и однесе га. Од тада се на месецу појавио лик човека. У једној руци он држи кофицу од брезове коре, а у другој лонче.
Тако су људи из тајге покушавали да разумеју васиону. Тофаларска бајка „Три маларухе“ говори о сазвежђу Орион, а „Седам крви“ о Великом медведу.
5. Бајке из тундре у 21. веку
Илустрација: Катерина Плотњикова
Савремене приче не говоре само о проблемима малих народа и екологији, него и о туризму. Човек мора да уложи доста напора да би доспео до правих чумова у тундри.
Уралски федерални универзитет је предложио ненецку списатељицу Ану Некраги из Јамала за Нобелову награду. У својим књигама она пише о животу у тундри, о култури Ненаца. Њена дела су на граници мита и књижевности.
„Када ходаш земљом, читаш њену трагедију као књигу. Све мање је чумова на обалама наше родне реке и наших језера. Обале наше вољене реке и наших језера постају пусте и сироте. Језера плачу, реке тугују, речице умиру <...> Туга и ћутање обузимају брда. Огњишта не греју родну груду. Многи чуми су пали и не подижу се. Али ми, који смо остали, трудимо се колико имамо снаге. Трудимо се да волимо, да стварамо, да подижемо“.
Ана Груздева,
Руска Реч
