Пре 115 година рођен је Хорхе Луис Борхес
24.августа 1899. рођен један од највећих писаца ХХ века, Аргентинац Хорхе Луис Борхес, (Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo), један од оних књижевних стваралаца захваљујући којима је је латино-америчка литература стекла светско признање. Добитник многобројних домаћих и међународних награда, преведен на више од двадесет језика, песник, есејиста, прозни писац и философ. Борхес је (попут свог свог оца) ослепео у другој половини живота, али му то није сметало да на свој начин види свет и да чита преживљавања у људским душама.
Борхес је рођен у Буенос Аиресу 24. августа 1899. и већ од малих ногу је показивао склоност према књижевности: са четири години је већ знао да чита и пише, са седам научио енглески језик, са двет пошао у школу и одмах уписан у IV разред.
О том периоду свог живота Борхес је записао:
„Од самог мог детињства, пошто је отац ослепео, у породици су без речи подразумевали да сам ја дужан да у књижевности остварим оно што околности нису дозволиле моме оцу. То је било нешто што се само по себи подразумевало. То убеђење није било много јаче од неке просто изражене жеље. Од мене се очекивало да постанем писац, и почео сам да пишем са 6 или 7 година.“
И није требало дуго чекати на оставривања породичних очекивања: било му је само 7 година кад је напсиао причу “La visera fatale„, а није имао више од 9 кад је почео да преводи “Срећног принца„ Оскара Вајдла.
Интелектуално је сазревао далеко брже од својих вршњака па је био често принуђен да трпи њихово подсмавање као једини начин којим су реаговали на такве интелектуалне разлике.
Породица Борхес се сели у Европу
Од почетка Првог светског рата породица Борхес се сели из Аргентине у Европу и настањује се у Женеви где Борхес завршава школу и уписује се на Женевски универзитет. У том периоду почиње да пише стихове на фрацуском језику. По завршетку рата путује у Шпанију где се зближава са уметницима из поетског модернистичког покрета од којих прима и њихове леве политичке идеје.
Као и други авангардни песници тог времена, Борхес се у својој поезији одриче риме, класичне метрике и интерпункције, а 1919. г. у шпанском часопису „Грчка„ објављује прве стихове.
Повратак у Аргентину
Године 1921. враћа се у Аргнетину опчињен модернистичким идејама које почиње да шири и популарише у ставралачким круговима у Латинској Амаерици, а две године касније (1923.) објављује песнички зборник „Врућина у Буенос Аиресу„ у који улазе 33 њгове песме. После 1940-их објављује фантастичну прозу, збирке краткх прича, есеистику. Тако настају његова дела: „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, “Маштарије“, прва збирка кратких прича “Врт разгранатих стаза“ (El jardn de senderos que se bifurcan, 1939.) Најпознатије му је дело кратака прича “Чекање“ (La espera), објављена 1950. Треба поменути и књигу есеја „Ново побијање времена“, затим кратке приче „Предности науке„, збирку песама „Ствари„ (Cosas)...
Дружење и заједнички рад с писцем Адолфом Касаресом са којим пише у коаутoрству, обојицу привлачи фанстатика.
Аутор је мнгобројних есеја о аргентинској књижевности, филму, историји. За изадвача „Југ„ (Sur) који издаје и истоимени часопис, преводи дела Вирџиније Вулф.
Од 1950-их пише стихове у основи елегичком карактера, а 1954. редитељ Леополод Торе Нилсон снима фима по Борхесовом делу „Дани мржње“. Године 1955. изабран је за председника Савеза писаца Аргентине и на тој функцији остаје три године. Преводе га на француски („Алеф“).
Скоро слеп
Од 1950. Борхес је скоро слеп. Али без обзира на ту околност, он је све до 1973. г. био директор Народне библиотека Аргентине, професор на катедри за немачки језик на Унверзитету у Буенос Аиресу.
Сервантесова награда, највише књижевно признање на шпанкојезичком подручју, додељена му је 1979., а 1985. излази му последење дело за његова живота, зборник „Атлас“.
Полседње године проводи у Женеви где је и умро 14. јуна 1986. и сахрањен на женевском Градском краљевском гробљу.
ЊЕМУ ДАЈЕМО СПОМЕН ОВУ
Поводом 115. годишњице рођења великог кљижевног чаробњака, доносимо цитате из његових дела –прича, есеја, песама, препуне мудрости, истине, лепоте, љубави према човеку и животу.
„Осим циатата није нам ништа друго остало. Наш језик је систем цитата. “
" Свако на свој начин замишља рај, за мене је он још од детињства - библиотека"
"Опраштати један другом-значи не признавати растајање и мислити: ми се просто играмо растанка, а сутра ћемо се поново видети."
"Мој савет ти је: не придаји велики значај ономе шта кажу људи ни оном што о теби говоре жене, које те ионако неће."
"Људи који слабо осећају поезију, по правилу се трпају да је предају."
"Истина је велика да нас нико не може увредити осим блискх и оних које нежно волимо."
" Расипати новац није мање светогрђе од бацања хлеба."
"Осећање пријатељства није мање загонетно од осећања љубави или било којег другог хаоса који се зове живот. Понекад ми се чини да једино што не садржи никакво загонетно осећање у себи је срећа пошто је она довољна сама себи."
"Навикнувши се да с јунацима романа преживљавамо њихове незгоде, ми лакше савалађујемо сопстевне."
"Неко се поноси сваком написаном књигом, а ја - сваком прочитаном."
"Тајанствено је све око нас, али у неким стварима се та тајанственост више примећује. У мору, у жутом цвећу, у старачким очима, у музици."
"Одавно сам схавтио да пакао може постати практично све: лице, реч, компас, марка цигарета, и могу довести да скренемо памећу уколико немамо снаге да их избришемо из сећања."
"Срећни праштају својим блиским, срећан човек опрашта сам себи."
"Ми судимо једни другима на основу поступака, а хтели бисмо да се нама суди на оснву могућности."
"Ми више не верујемо у прогрес, па зар то није већ прогрес."
"Чувати тајну је много пријатније него је одавати."
"Захвалност потомака није вредна пажње савременика којима ништа није свето и врло лако се продају за пар звонких монета."
"Понекад мушкарци стичу љубав жена како би на њу заборавили, како више о њој не би мислили."
"Судбина сваког човека, макар колико она била сложена и дуго трајала, завршава се у једном једином магновењу, и то у оном магновењу кад човек једном за свагда сазнаје ко је он у ствари."
"Чинити добра дела душманину своме могу само праведници, што их не кошта много труда, јер волети непријатеља свог је дело анђела, а не људи."
"Све предности у потуности могу бити само предрасуде."
"Старимо брже од наших лица."
"У стању смо да створимо свако чудо, осим оног које је у машти далеко реалније него у ставрности."
"Једино што се у ствари дешава је оно што се збива са мном."
"Демократија је злоупотреба статистике."
"Свако треба да се носи са својим грехом. Није добро да часни и поштени људи буду џелати других људи. "
"О будућности не знам ништа друго осим да ће се она разликовати од садашњости."
Бранко Ракочевић
