Американци су санкције претворили у порез на суверенитет држава
Недавни одговор Русије на америчке и проамеричке санкције у односу на нашу земљу приморава нас да поново добро размислимо о насталом поретку ствари у светској политици, заправо, да покушамо да ствари назовемо својим именом.
Санкције. Као што је постало јасно, оне су обичан порез на суверенитет. Односно, непосредан повод за Кубу је један, за Иран – други, за Русију – трећи. Јасно је као дан да би се – и да није било украјинских догађаја - за санкције против Русије нашла нека друга формулација, јер уопште није тешко дешифровати просте еуфемизме Стејт департмента на рачун „лошег понашања”, „погрешне стране историје” и остало – увек се ради о покушају да се води самостална политика.
На пример, краљ Саудијске Арабије, Абдала, не покушава да тако нешто ради, зато је његово понашање беспрекорно и његова земља сигурно иде путем прогреса. Дакле, пошто је Русија – суверена земља, може да заборави на режим повластица од стране САД.
На први поглед, ценовник санкција изгледа као неки документ за плаћање типа „урадио си то – добио ово, а следећи корак захтева додатно плаћање”. Рачун је у реалности много примитивнији: на максимално јефтин начин повећати своје предности и при том збунити – наводно, упозорен си, а ти …
Међутим, веома је лако избавити се од неспоразума: у случају Русије, довољно је упоредити период када се Запад (читај – Стејт департмнент) добронамерно и пријатељски односио према Русији и руским грађанима са данашњим стањем ствари када је активиран ценовник санкција.
Сетимо се 1990-их – колико је тада било симпатија према Русији која се у то време понашала правилно: ево ти и хуманитарна помоћ у облику конзерви и сапуна и позив да уђеш у цивилизовано друштво, чак и у НАТО! Не одмах, наравно, и не сасвим, него у деловима – прво, Источна Европа, затим постсовјетске територије, а даље лако може бити да би се и за Карелско-Финску Републику нашло место, и за слободну Брјаншчину. Ето, каква би то срећа била. Не живот, него диван живот!
Али, не хтедоше руски грађани да живе у том режиму пријатељства и покровитељства него закорачише у мрачни Средњи век са разним атрибутима суверенитета и равнотеже снага.
Дошло се до тога да смо осујетили планове мирољубивог размештања америчке флоте на Криму и исто тако одбили да тамо неким забаченим Сиријцима мењамо националног лидера у складу са добро промишљеним инструкцијама Стејт департмента. А још су претходно њихову јавност упознали са кандидатима – веома добрим, демократским момцима. Речју, нису хтели руски грађани да уживају у благостању и, ето,срозали се до санкција. И шта, сада ће Украјинци, пошто су показали далековидост, уживати у благостању: они су већ добили суву храну, и не само, биће још.
Али, ако говоримо без ироније, треба признати обичну ствар. Мада санкције наносе одређену штету, ипак су свакако јефтиније од „пријатељства” при којем хуманитарну помоћ деле спољни менаџери. Полазећи од тога треба, и бирати црту понашања – без панике, без журбе, остављајући понешто без одговора и реагујући на оно што је директно повезано са безбедношћу земље и према томе не може бити остављено без одговора. Дакле, узвратне мере биће на овај или онај начин стратешке – политичке и економске.
Почнимо од првих. Оне се односе на спречавање ратне опасности и зато захтевају обавезан одговор. У случају Русије противмере треба да буду асиметричне, али због тога не мање ефикасне. На пример, размешта се нови низ америчких ПРО у Европи – и шта, тражити пандан Румуније у Латинској Америци? Тешко да ће то успети, а некако је и нељудски подметати пријатељску земљу: није то наш метод.
Сједињене Државе имају више од стотину војних база по читавом свету, а Русија нема могућности да одговара симетрично на сваку војну базу. Крим је управо постао одговор на непрекидно ширење НАТО-а.
Управо тако ће историчари, укључујући и европске, у најскоријој будућности, посматрати припајање Крима. Авај, цена у облику свађе братских народа сувише је висока и делимично се оправдава само тиме што ће надаље „нашим америчким партнерима” бити теже да рачунају на лоцирање натовских гарнизона у Полесју и крстарећих ракета негде код Бајконура. Тако ће народи суседних држава успети да избегну хуманитарну катастрофу у коју све дубље упада Украјина.
Сетимо се сада две најважније чињенице из историје ХХ века.
Прво, гарантовано узајамно уништење, односно велика равнотежа страха, захваљујући којој 40-годишњи хладни рат, ипак, није прешао у врели. Тешко је наћи уверљивији доказ познате Хегелове тезе да историју не покрећу најбоље снаге.
Друго, Први светски рат о чијим истинским узроцима историчари још увек расправљају. Филозофи о томе мање споре, будући да захваљујући Александру Кожеву и Карлу Јасперсу схватају да је, можда, управо одсуство страха од последица и одиграло своју судбинску улогу.
Један од најинтересантнијих мислилаца савремене Европе – Волфганг Гигер, у својој књизи „Психоанализа атомске бомбе” јасно ставља до знања да је потиснуто осећање опасности, одсуство страха од оружја за стварно масовно, а не селективно уништење изазвало лажне али апсолутне фаталне представе о томе да рат може да се ограничи вештачким дејствима на ратном попришту. Одмазда због лакомислености показала се као немилосрдна и сурова.
Данас је свет поново близу изузетно опасном осећању потенцијалне некажњивости за неке. Није случајно што су још током година конфронтације блокова управо системи ПРО, као најважнији фактор дестабилизације, изузетно пажљиво регулисани споразумима.
Варљивим надама у ПРО данас су додати беспилотна авијација и друга средства даљинског мачевања, али главно је да је четврт века неограничене доминације једне силе код њеног руководства изазвало еуфорију која прелази у параноју.
Јесу ли потребне политичке узвратне мере? Мислим да готово и нису. У томе Русија не треба да се разликује од обичне европске земље. У погледу политичких организација и слободних медија сасвим је довољно упућивање на главног даваоца донација. Грађани ће сами разабрати шта значи тај амандман и како ће утицати на изнети став.
Иначе, постојећи ниво слободе мишљења данас је значајно достигнуће Русије, које је по предности разликује од те исте Европе где је терор унутрашње самоцензуре под маском политичке толеранције достигао ниво озбиљне претње слободи хуманистичке мисли уопште. Управо тако суверена земља Русија може и треба да избегне такву судбину.
Овде је, ипак, важна и правилна хијерархија вредности. По мом мишљењу, потребно је што је могуће уздржаније односити се према Украјини у најтежем тренутку за њу, по могућности одустати од непотребне тврде реторике, чак и узвратне. И према Европљанима треба се понашати са разумевањем и стрпљењем. Заправо, веома је важно да се не распирује мржња – макар да не би увредили наше америчке партнере неразумевањем њихове праве улоге у свему што се дешава…
И о економским мерама. Преобликовање конкурентне борбе у „наметање санкција” може да доведе до ћорсокака. Нека у том погледу УН и њихов Савет безбедности буду једина надлежна инстанца.
Русија би могла да демонстрира перспективнији приступ: никакве санкције – али ако нека земља са достојанством штити суверенитет и ставља сопствени интерес изнад америчког, зашто јој не дати неке трговинске преференцијале? Ако нека друга земља реализује сопствени модел развоја који је одобрио њен народ, а не спољни управитељи из Стејт департмента, зашто јој не би додали мали попуст?
То ће бити племенита мисија, борба за Нојев ковчег, за квоту различитости у социјалном стваралаштву.
Мирно такмичење – без завртања руку, без „обојених револуција” и примене дронова – показаће ко је био у праву.
Аутор: Александар Секацки, филозоф
