Борис Над: САД су терористичка држава

31-08-2014 02:35:53 | | СРБИН.ИНФО/ mojenovosti.com |

“ММФ није никакав развојни пројекат, већ инструмент англоамеричког неоколонијализма, инструмент финансијског потчињавања који земље у развоју приморава на задуживање под лихварским условима, а њихове привреде систематски уништава.” рекао је геополитичар Борис Над за СРБИН.ИНФО.

Пад малезијског авиона МХ17 близу руско-украјинске границе покренуо је медијску хајку на Путина, да је наводно одговоран за ту трагедију. Колико су основане оптужбе Запада да је Русија крива за пад авиона? Како то да је путнички авион летео изнад ратног подручја? Да ли се историја понавља?

– Данас је очигледно да су оптужбе да је Русија кривац за ову трагедију – или снаге устаника у Новорусији, што се своди на исто – веома провидна лаж, за коју не постоје никакви докази. Да докази за то постоје, они би већ били објављени. Овако, једна прес-конференција руског Министарства одбране била је довољна да заустави поплаву дезинформација, полуистина и наводних доказа који су одмах по обарању малезијског авиона почели да пристижу из америчких обавештајних кухиња, из својеврсног америчког „министарства лажи“.

Наравно, то никог на Западу не занима и упркос томе, па и упркос самом здравом разуму, медијска хајка на Русију и њеног председника се наставља, у стилу британских таблоида, дакле медија најнижег интелектуалног и моралног нивоа, намењених дебилној публици. Мислим да у Русији веома добро разумеју нову реалност: против Русије Запад (САД) данас води необјављени рат и у томе се не бирају средства. Ми заправо већ живимо у стварности Трећег светског рата.
То само потврђује да је овде у питању искључиво помно планирана, политичка и пропагандна, или, у савременој терминологији – „пи-ар операција“. Како је то сажео руски песник Игор Караулов: „Ракетни удар по малезијском `боингу` је још један гласни ударац америчког корбача по лењом европском стаду које је исувише млитаво реаговало на ударце америчких ратних добошара“.

Тај авион је летео изнад ратног подручја само из једног разлога – како би био оборен. Околности под којим је авион срушен, скретање с утврђеног курса, као и читав низ других нелогичности, па и прећуткивање и скривање доказа, између осталих и снимака које су начинили амерички сателити, јасно указују на истинског виновника трагедије – снаге лојалне кијевској хунти – и на њеног правог сценаристу и налогодавца.

То је мање или више свима познато али мало ко на Западу има смелости да то и јавно каже. Америка поводом Украјине систематски одбија све предлоге за мирно решење и ствара ратну атмосферу, какву, рецимо, памтимо из доба „хладног рата“. Сада Вашингтон грчевито настоји да из ове трагедије извуче политичку предност у односу на свог главног ривала – Русију. За почетак, да хомогенизује Запад за заједнички и јединствен наступ против Русије. А то уопште није у интересу Европе.

Овде је заправо реч о титанском сукобу две силе, о прастаром сукобу Копна и Океана, који се више не може окончати компромисом. Да је Русија протеклих месеци започела само са процесом „дедоларизације“ у трговинским односима са Кином и низом „трећих земаља“, био би то, с америчке стране, сасвим довољан разлог за покретање рата.



То је, међутим, део америчке традиције. Михаил Хазин је својевремено приметио: „Године 1898, како би започео рат са Шпанијом, онај рат чији је резултат било то што је Америка отела од Шпаније Филипине и Кубу, Американци су дигли у ваздух сопствену оклопњачу `Мејн` у Панами… Почетком 60-тих година догодио се чувени инцидент у Тонкиншком заливу: да би ушли у Вијетнам, Американци су уништили сопствену крстарицу.

За њих је то норма понашања, они су тако устројени.“ У том смислу, историја се заиста понавља, на свој цинични начин. Овај тренутак зато можемо поредити са временом пред почетак Првог светског рата.

Обарање малезијског авиона, па макар његови путници већином били и Холанђани, очигледно није нарочито висока цена за Вашингтон. Са своје стране, можемо се запитати о етичким квалитетима планера и извршилаца ове операције, који су у стању да зарад сопствених интереса у једном тренутку жртвују три стотине људи, али то у савременом свету, нажалост, нема никаквог значаја. Злочини кијевске хунте, чије су жртве свакодневно цивили у Донбасу, превасходно жене и деца, злочини израелске војске над Палестинцима у Гази, као што видите, сем згражања појединаца не изазивају никакву реакцију западног јавног мњења, осетљивог, рецимо, на патње животиња.

На самиту БРИКС 15. јула потписан је споразум о оснивању нове развојне банке која ћеземљама у развоју представљати замену за ММФ и Светску банку. Колико је овај пројекат значајан? Која је разлика у концепцији између БРИКС пројекта нове развојне банке и ММФ?

– ММФ није никакав развојни пројекат, већ инструмент англоамеричког неоколонијализма, инструмент финансијског потчињавања који земље у развоју приморава на задуживање под лихварским условима, а њихове привреде систематски уништава. Не постоји ниједан једини пример да је нека земља доживела привредни успон следећи упутства ММФ-а и Светске банке и диктате које ове институције намећу. Али постоје многи супротни, укључујући и СФРЈ, па и Републику Србију.

Развојна банка је очигледна потреба многих земаља у развоју. Али то је и отворени изазов који земље БРИКС-а упућују западној (америчкој) финансијској хегемонији. Оснивање Развојне банке је један у низу сличних потеза који је иницирала Русија. Не треба имати илузије да ће њујоршка финансијска олигархија то мирно посматрати. То је, коначно, и један међу многим знаковима да се односи у свету незадрживо мењају, да се клатно историје све брже помера на исток. И западна финансијска хегемонија је данас на измаку, а САД ће учинити све што је у њиховој моћи, укључујући и рат планетарних размера, да то спрече или макар успоре.

Прошло је 40 година од турске интервенције на Кипру. Можете ли нам рећи нешто о садашњем стању на подељеном Кипру? И о спору око експлоатације налазишта гаса?

– За САД ово је можда прилика да „смање европску зависност од руског гаса“ – односно, да повећају зависност ЕУ од САД. Тим пре што су претходни амерички планови у том смеру, попут гасовода „Набуко“ и пројекта производње гаса из шкриљаца, пропали. Због тога источни Медитеран постаје поприште нове геополитичке игре, у којој се изнова актуелизује и стари грчко-турски спор због Кипра.

То указује на стварање новог кризног жаришта, у коме ће се испреплитати и сукобљавати интереси САД, ЕУ, Русије, Турске, Израела и Грчке. Гледано шире, у игри су и Египат, Иран и Сирија, а и Либан и појас Газе полажу права на део гасних резерви. По свој прилици, источни Медитеран ће убрзо постати нова зона нестабилности на континенту, са мање-више познатим актерима.

Без обзира на повремена неслагања турског премијера с Вашингтоном и варнице које се спорадично појављују у њиховим односима, Турска под Ердоганом остаје субимперијални пројекат Запада (САД). Тако је, уосталом, било и пре његове епохе. А тако ће бити и убудуће, бар док је Ердоган на власти.

Израел је у светској геополитици у много чему сасвим „посебан случај“. Он је привилеговани амерички „савезник“, коме је допуштено баш све, чак и кад то противуречи америчким интересима. Одличан пример за то је израелска интервенција у Гази. Израел ће, по сваку цену, покушати да се избори за сопствену енергетску независност. Америка ће настојати да продуби раскол између Русије и ЕУ, а то јој је до сада добро полазило за руком.

У Мосулу је ИДИЛ извршио етничко чишћење хришћана а да нико на Западу није реаговао на то. Чији је интерес распад Ирака? Ко стоји иза ИДИЛ? Зашто после скоро два месеца од освајања Мосула и Тикрита од стране ИДИЛ, још увек САД нису упутиле властима у Багдаду никакву значајнију војну помоћ?

– САД неће ни помоћи ирачким властима, а поготову не упућујући им неку значајнију војну помоћ. Напротив.

Циљ Америке је трајна дестабилизација Ирака, па и његов нестанак као државе, о чему сведоче последице дугогодишње америчке окупације ове земље, још од свргавања Садама Хусеина. Додуше, таква једначина важи свуде тамо где Вашингтону пође за руком да се наметне као одлучан актер, од Балкана до Сирије, од Украјине до Ирака: „Америка једнако хаос“. „Што је више Америке, то је више хаоса“ (А. Дугин).



Данашње САД и немају никакав други програм, идеју ни концепт. Некад је то била демократија каква је, на пример, наметнута Источној Европи по рушењу Берлинског зида, али данас је то само празна реч, флоскула без садржаја и значења. Дeмократија и САД се данас искључују; пример за то је и садашња Европска унија. У стварности, САД свуда хушкају једне против других, подстичући на апсурдни рат сваког против сваког: унијатске становнике Запада Украјине против руске и православне већине на Истоку, суните против шиита у Ираку, једне народе и конфесије против других, као што су то чиниле 90-тих на Балкану или данас у Сирији, муслимане против хришћана…

Уза све то, Запад, а поготово Америка, већ неко време није хришћански. Много је основаније данас говорити о постхришћанском Западу, Западу у епохи постмодерне, који је, после „смрти Бога“, најзад прогласио и „смрт човека“.

За многе неочекивано, Ирак сада постаје све важнија карика такозваног шиитског лука, кога, поред Ирака, чине Иран, Сирија и Хезболах у Либану. За разлику од Саудијске Арабије, овде се образује други геополитички пол исламског света, који тежи ка истинској независности, супротстављајући се све бруталнијој америчкој хегемонији.

Такав Ирак представља опасност за Америку, посебно после америчког пораза у Сирији, а одговор америчких стратега на ту нову реалност је стварање Исламске државе Ирака и Леванта. САД су се одлучиле на цепање Ирака, а у перспективи вероватно и Сирије (уколико им то околности дозволе), како показују многе мапе које су већ раније објављиване у западним медијима. То је, вероватно, само почетак новог и крвавог прекрајања политичке мапе Блиског истока.

Чињеницу да ИДИЛ финансирају и снабдевају оружјем Саудијска Арабија и Катар не скривају чак ни западни медији. Они прећуткују значајнији део истине: везе између Саудијске Арабије и САД. Како, уосталом, примећује Мишел Чосудовски: „овај ентитет (ИДИЛ) је у потпуности производ и под контролом је америчких обавештајних служби“. Надаље: „Оно што не показују (западни медији) су нивои доношења одлука који сежу до НАТО, Пентагона и обавештајних служби ЦИА и МИ6. Аналитичари и новинари на Западу не желе да признају чињеницу да су САД терористичка држава, која спонзорише терористичке организације“.

У којој мери су санкције ЕУ против Русије штетне по саму Европу? Ко највише профитира због тога?

– Санкције против Русије очигледно имају два циља: да нанесу штету Русију и Немачкој (Европи, без Британије и можда неколицине источноевропских држава). Четвртина немачких предузећа која послују у иностранству већ је, на овај или онај начин, погођена овим санкцијама (податак је изнела немачка Привредна комора). Процене штете коју ће услед санкција претрпети ЕУ крећу се до вртоглавих сума, које се мере десетинама милијарди долара и стотинама хиљада радних места.

Европљани су тога, наравно, свесни. Нажалост, они немају снаге а ни храбрости да се томе отворено супротставе, већ једино настоје да штету сведу на најмању могућу меру. Јасно је и зашто. Немачка је и дан-данас америчка окупациона зона. Окупирана земља не може бити суверена, нити може водити независну политику. Утицај САД на земље ЕУ је енорман у сваком погледу – у привреди, у обавештајним и војним стурктурама, у политици, култури, у уметности…
Европска унија сваког дана показује да једноставно није у стању да води независну политику и да се наметне као самосталан геополитички фактор.



ЕУ, оваква каква је сада, није више од другоразредне филијале Вашингтона или њеног мостобрана у Евроазији, која се у домену спољне политике једва разликује од Саудијске Арабије или Турске. То је понижавајуће за Европљане, али то је чињеница. Они који данас хрле у ЕУ треба да имају у виду да је жртвовање сопственог суверенитета (Вашингтону пре него Бриселу) цена коју ће безусловно морати да плате.

Политика коју сада воде у Бриселу је кратковида, премда можда привидно комфорна. На дуги рок, она је опасна не само за привреду, већ, још више, за безбедност европског континента, кога Америка поново гура у рат, разуме се, за сопствене а не за европске интересе. Томе, нажалост, погодује и кукавичлук европских интелектуалних и политичких елита, или псеудоелита, које о свему томе углавном срамно ћуте.















КАТЕГОРИЈЕ