Вожгора – најхладнија тачка европског дела Русије

20-03-2017 11:39:34 | | Вожгора / Getty Images/ vostok.rs |

Класично путовање кроз време тамо где нема мобилне везе, где сва храна живи у шуми, и где је -45 степени Целзијуса одлична прилика за риболов.


Живот у тешко приступачним селима Архангелске области мало се променио током протеклих столећа. Људи тамо и даље живе у затвореним заједницама и ретко контактирају са спољним светом. Један од истраживача Руског Севера, Андреј Туторски, доктор историјских наука на Историјском факултету Московског државног универзитета, већ десет година одлази у експедиције у Архангелску област, где проучава сурову свакодневицу житеља Севера. Једно од таквих места је село Вожгора.


Како стићи у Вожгору и како се из ње извући?

Током лета путовање из Архангелска до Вожгоре траје 16-17, а зими само 11 часова. Вожња путевима Архангелске области је велико искушење и за аутомобил и за возача. Сви путеви су земљани, мостови из совјетског доба нису више употребљиви, а скела нема много. Мештани преко реке плове у „мезенкама“, чамцима од ручно истесаних дасака на које се монтира мотор на бензин. На истим таквим чамцима су пловили и њихови преци пре 500 година, само што су користили весла.

Фотографија: Андреј ТуторскиФотографија: Андреј Туторски
Ако од Архангелска до села Вожгора путујете аутомобилом, морате превалити 750 км по лошем колском путу и трипут прећи реку Мезењ скелом. Зими је лакше возити, јер се рупе са водом замрзавају а утабани снег формира равну површину пута. Како кажу овдашњи старији људи, „зими Деда Мраз крпи путеве“.

Фотографија: РИА Новости/Владимир ВјаткинФотографија: РИА Новости/Владимир Вјаткин
Током лета за превоз служе скеле, али није лако пронаћи скелеџију. „Близу Вожгоре се налазе две скеле – жута и плава. Сви становници села знају да жута припада Андреју, а плава Бобрецову. Међутим, проблем је у томе што нигде нису истакнути бројеви њихових телефона, а њих је тешко пронаћи на радном месту. Овдашњи житељи напамет знају свих 200 телефонских бројева који постоје у селу, а случајни гости крајње ретко бораве у овом крају. Ако путник намерник хоће да пређе реку, мораће дуго да тражи власнике скела“, прича Андреј Туторски.


Сва храна живи у реци и шуми, само је треба ухватити

Фотографија: Андреј ТуторскиФотографија: Андреј Туторски
Житељи села Вожгоре, као и других удаљених насеља руског Севера, живе од риболова, лова и сопствене баште. Незапосленост у овом региону је постала уобичајена појава после распуштања колхоза (колективних домаћинстава) и шумских индустријских домаћинстава, а то се догодило одмах после распада СССР-а 1991. године, тако да су се људи морали вратити традиционалним занимањима својих предака и сами себи обезбеђивати храну. У селима људи држе краве, кокошке и овце, башта им даје поврће, а у шумама лове и беру шумске плодове и печурке.

Фотографија: Андреј ТуторскиФотографија: Андреј Туторски
Риболов им омогућава да обезбеде храну за целу годину. Најчешће се лови пијор (Phoxinus phoxinus). То је риба величине инћуна. Она се лови специјалним, врло ситним мрежама. Рибу пијор једу и људи и стока. У годинама када је улов добар ова риба се додаје кравама у сено као витамински додатак.

Фотографија: Андреј ТуторскиФотографија: Андреј Туторски
У Вожгори се најчешће једе бодорка (Rutilus rutilus). „Обично риболовац дневно улови од 10 до 20 ових риба. Али понекад се деси да улов буде врло богат. Тако смо ми једном за 20 минута уловили много риба – 150 по човеку“, прича Андреј Туторски. Има и веће рибе. То су липљен, штука и гргеч. Оне се усољавају и чувају у саламури у бурадима од 40 литара), и служе као зимница током године. Свака породица у Вожгори има од 5 до 10 таквих буради у подруму.

У селу се сматра да су лосос и „горбуша“ (врста лососа) „краљице трпезе“. Оне долазе из Баренцовог мора у реку Мезењ да се мресте. За време мреста цело село оставља све послове и иде да лови рибу. Од лососа и „горбуше“ се овде прави „рибник“, традиционално северно руско јело. Најпре се риба стави у земљани лонац, напуњен уљем и водом у једнакој пропорцији. Затим се то дан и ноћ држи у руској пећи. Риба се крчка на тихој ватри на температури од 90 степени. Кад јој се кости потпуно скувају њоме се филују пите које се зову „рибници“.

У селу нема много посла. Највећу плату примају учитељи. Поједини од њих месечно примају и по 85.000 рубаља (1.443 долара), док је обична плата између 12.000 и 23.000 рубаља месечно (203-390 долара). Плата се углавном чува за одлазак у град. Путовање аутомобилом у једном правцу до Архангелска кошта 3.500 рубаља (59,42 долара), а авионом 8.500 рубаља (144,31 долар).


Ако је напољу -40 онда је право време за риболов!

Фотографија: TAСС/Владимир СмирновФотографија: TAСС/Владимир Смирнов
Село Вожгора се налази у најхладнијем подручју европског дела Русије. Најмања забележена температура је овде била -62 степена Целзујуса, а -45 степени је нешто уобичајено. Кад се температура „попне“ на -40 мушкарци иду у риболов, док се -20 у фебруару третира као топло време и последица глобалног отопљења.

Фотографија: ТАСС/Владимир СмирновФотографија: ТАСС/Владимир Смирнов
Понекад су мештани имали и користи од овакве хладноће. До 1986. године у целом рејону је постојао само један телевизијски торањ и он је био удаљен 150 км од села. Сигнал се хватао само када се температура спуштала на -50 степени Целзијуса, на којој ваздух постаје добар проводник. Тих дана је цело село остављало своје послове и проводило време испред телевизора.

Сада ту улогу игра wi-fi станица у сеоском клубу. У селу нема домета за мобилне телефоне, тако да се млади окупљају у овој згради или поред ње да изађу на друштвене мреже и контактирају са својим вршњацима.

Вожгора / Getty ImagesВожгора / Getty Images

Иља Јелисејев,
Руска реч