Откупио прву прочитану књигу за десет пута више пара

04-04-2017 09:09:36 | | / vostok.rs |


Бистар дечко Радојица Јеремић, касније трговац с Јавора, добио је 1887. песмарицу као најмудрији у школи, прочитао је и продао за 15 а касније, као богат, морао да је откупи за 150 динара.

Кад је 1887. завршио четврти разред, Радојица Јеремић је за „одличан успех и примерно владање” добио збирку народних песама у тврдом повезу, и часно се вратио оцу и ђеду у свој Сађавац. Ишчитао је тај драги словар те га за 15 динара, као мали трговац, продаде неком домаћину из Мочиоца на Јавору.

Две деценије касније стајао је пре дућаном као трговац на гласу, и наздравио добар дан младићу из свог села, који кроз разговор помену да се у његовој кући чува баш та песмарица. Трговац се обрадова и без оклевања књигу откупи за 150 динара.


Радојица се, потом као богати Ивањичанин, све до краја Другог светског рата, када му је сва имовина одузета, дружио с књигом и ту навику не остави до позне старости (88). Покаткад и сам прибележи којешта. Тако, за њим, оста рукопис о историјском развоју Ивањице, од велике користи истражитељима прошлости моравичког краја.


Његов сусељанин, Благоје Луковић (1858–1932) задужио је исти крај на други начин. Као познатом зидару, држава му је поверила подизање каменог моста преко Моравице, који је био на корист, а и дан дањи служи народу. У то време једини једнолучни мост на Балкану сачињен од клесаног камена из мајдана у Рашчићима, а у име везивног материјала неимар је, тако се у народу причало, користио искључиво јаја и уградио 30.000 комада. Током градње моста догодила се несрећа у којој су погинула тројица радника, а један је био Јован Поло, пореклом Италијан. Свима је Благоје подигао споменик на ивањичком гробљу, а кад су окончани радови на мосту реши да у родном селу усправи цркву-задужбину. Учинио је то у Бединој вароши, на месту где је, по предању, укопан Бошко Југовић, најмлађи брат царице Милице, подлегавши ранама после Боја на Косову. У близини цркве посвећене цару Лазару сахрањен је ктитор Благоје, а на гробљу у Бединој Вароши почивају и његови родитељи – Васо и Марта.


Велики градитељ, Ивањичанин пореклом, био је и Кирило Савић (1870–1957), који је диплому грађевинског инжењера стекао у Београду, на усавршавање ишао у Берлин, а радни век провео између Србије, где је радио у Министарству грађевина и универзитетски професор, и Русије, а тамо се старао о изградњи великих и важних пруга. Приликом изградње пруге Александропољ–Еверан–Џуљфа, 1902, морао је да посредује између завађених Татара и Јермена, који су насељавали тај део Кавказа. Кирило је био у добрим односима са припадницима оба народа, свраћао у њихове куће и стекао пријатеље. Баш у то доба дошло је до побуне Татара, који су упадали у јерменске куће, пљачкали их и убијали. Како би спречио веће крвопролиће, Кирило је ишао, ненаоружан, од једних до других, смиривао и успео да траса пруге постане ничија територија. Неколико пута су се незаштићени Јермени склонили са пруге пред разјареним Татарима, а ови су поштовали договор и нису их дирали. Тако је остало све до доласка полиције, која је преузела решавање у шаке своје.


Кирило Савић био је ожењен Рускињом, лекарком Маријом Ходот. Његов млађи брат Владислав Савић (1873–1957), супруг песникиње Јелене Јеле Спиридоновић, завршио је за грађевинског инжењера и почео да гради пруге, али га је интелектуална радозналост одвела другде. Бавио се новинарством, књижевношћу и превођењем, а после Првог светског рата и дипломатијом – био је генерални конзул Краљевине СХС у Њујорку, Бечу, Минхену и Трсту. Сећајући се почетака школских, овај србски свезналац записао је: „У мојој паланци није било јавних школских зграда. Учионице, за сваки разред одвојено, узимала је општина у најам од приватних лица. Други разред сам учио у најмљеној згради, пекари. Хлебна пећ улазила је дубоко у учионицу и деца кажњена затвором била су затварана у ту пећ. Она је тада, разуме се, била хладна, штампани уџбеници ниџу били на јави, једино буквари”.


Немогуће је говорити о знаменитим Ивањичанима а не поменути доктора Божидара Божа Спасовића. Унук народног трибуна Петра Стевановића и син јединац чувеног ивањичког хотелијера Добросава Спасовића, медицину је завршио у Француској, где је упознао колегиницу Драгињу Драгу Спасовић, родом из Петровца на Млави. Венчали су се, почели да раде у Београду, а онда дошли у Ивањицу, пошто је Божо сматрао да је он, са стеченим медицинским знањем, потребнији својим горштацима него житељима престонице. Супружници Спасовић су више од четири деценије лечили Моравичане и упамћени су као истински народни лекари, заљубљени у позив и посвећени му без остатка. Радили су у изузетно тешким условима, врлетном крају без путева и превоза, али их то није спречавало да на коњу, некада и пешице, по највећем недобу стигну до удаљених болесника. Још се овде прича како је доктор Божо, тек приспео из Београда, добио позив да иде у Ерчеге, једно од најдаљих села. У убогој, беспутној кући, лежало је двоје деце у грозници. Када је клекао да их прегледа, доктор је чуо како кроз сламу шуште вашке. Знао је да и сам може да оболи, ако је реч о тифусу пегавцу, али му није падало на ум да устукне. Тек касније је, анализом крви, установљено да су деца имала трбушни тифус. Народ је запамтио и како је докторка Драга, само месец пре него што се и сама породила, успела да уочи Божића стигне у село Луке и помогне учитељици чији порођај није кренуо по добру, али је срећом на свет донела здраве близнакиње. Од четворо Божове и Драгине деце, троје се определило за лекарски позив. Ивањички крај је несебично задужио и њихов зет, др Александар Ацо Николић, за кога је била удата Божова и Драгињина кћерка Љиљана, коју су звали Зизика. Осим што је, као лекар, директор ивањичког Дома здравља и помоћник републичког министра здравља, допринео развоју здравствене заштите моравичког краја, он је сакупио и безброј папира о завичају и људима.


Александар Николић напустио је овај свет пре два лета, у 95, једва неколико месеци по објављивању књиге. „Ивањичани у слици и причи”, коју је годинама склапала и напослетку сачинила Емилија Вишњић, новинар из Чачка. Ивањички буквар садржи 30 животописа заслужних личности, потеклих из тога краја, или привржених којекако.

Гвозден Оташевић,
Политика