Анализе тренутне ситуације у Републици Србској
С обзиром на историсјки моменат у којем се Република Србска налази, Покрет Вам прослеђује сљедеће текстове који на најбољи начин осликавају ситуацију у којој се Србска и србски народ налазе:
Иван Ристић: „Босанско пролеће“ као увод у „бошњачку јесен“
Наизглед безазлени протест радника пропалих тузланских фабрика, тако карактеристичан за постсоцијалистичке економије у транзицији, пре неколико месеци претворио се у општи хаос и анархију на улицама Тузле. Из овог некада индустријског центра насилни протести су се ширили градовима Федерације БиХ, све до кулминације у дану када су гореле зграде кантоналних влада у Сарајеву, Тузли, Зеници, Мостару, и државне институције многим мањим местима. Регионални и светски медији су, како то обично бива, у глас пренели излазак народа на улице неких босанскохерцеговачких градова, а тај догађај су окарактерисали као “социјални бунт”, “оправдано незадовољство грађана БиХ” постојећом социо - економском ситуацијом, а као основни узрок таквог “догађања народа” на улицама градова Федерације БиХ медији су наводили нефункционалност институција система. За прецизно и поуздано тумачење овако крупних политичких догађаја неопходна је извесна временска дистанца. Предстојећи октобарски општи избори у БиХ подсетиће успавану српску јавност која је по добром старом обичају брзо заборавила протесте у градовима Федерације БиХ почетком пролећа, њихове главне актере и циљеве. Шта је био прави циљ протеста у градовима Федерације БиХ, и коме су они у интересу? Да ли је природа тих протеста заиста социо – економска или је нешто друго по среди? Шта можемо да очекујемо у непосредној будућности, већ у финишу изборне кампање и непосредно након избора?
Босанско или бошњачко пролеће?
Сви релевантни светски и регионални медији почетком пролећа пренели су слике са улица Федерације БиХ на којима разуларена маса у рушилачком походу уништава сопствене градове и државне институције, и испоставља наводне захтеве политичарима и државним институцијама. Иако су НВО сектор финансиран од стране западних центара моћи, сарајевска интелектуална елита и политичари у Федерацији БиХ ове протесте називали социјалним бунтом и оправданим револтом народа због очајне економске ситуације у којој се годинама налази БиХ, истина је сасвим другачија. Није спорно да је добар део грађана градова Федерације БиХ изашао на улице без скривених намера, тражећи права за која сматрају да им припадају. Међутим, масовни протести се никада не догађају спонтано. Најпре миран протест и кошкање са полицијом вештачки брзо је прерастао у прави рат на улицама градова читаве Федерације БиХ. Необичном брзином и интензитетом појавиле су се читаве организоване групе са прецизно формулисаним захтевима, припремљеним транспарентима, заставама и осталом пратећом иконографијом карактеристичном за овакве догађаје, и већ виђеном у другим земљама.
У протестима су учествовале најразноликије групе грађана, најчешће са супротстављеним идеолошким и вредносним ставовима, као и различитим циљевима у својим програмима. Окосницу протеста чиниле су организације “Антидејтон група”, “Коалиција први март”, “Покрет за Републику БиХ”, као и многе друге организације и неформалне групе грађана сличне идеолошке оријентације. Пажљивим посматрачима нису промакли транспаренти које су носили демонстранти, попут оног “укинимо кантоне и ентитете”, “за јединствену БиХ”, “Република БиХ”, “укинимо Дејтон” и њима слични. Ови транспаренти само говоре у прилог политичкој суштини наводних социјалних протеста. Ако притом имамо у виду да су неки од чланова ових организација на листама кандидата различитих странака у Федерацији БиХ за предстојеће изборе, јасна је нит која повезује организаторе ових протеста, њихове циљеве, али и догађаје који ће неминовно уследити, можда већ на јесен.
А циљеви су јасни. У складу са стратегијом, било је покушаја да бошњачко пролеће постане босанско, односно да се наметне Републици Србској. Занемарљиво мале групе људи су се окупљале у већим градовима РС, попут Бање Луке и Бијељине, исказујући “солидарност” са протестима у ФБиХ. Срећом, паметном реакцијом власти у Бањој Луци и традиционално високо развијеној политичкој свести србског народа у РС овакав сценарио је спречен. У РС наравно постоје многобројни проблеми који оптерећују власт, али и просечног грађанина у том ентитету, али је народ срећом на време схватио суштину и сврху дестабилизације која им се намеће споља. Како се тако нешто није догодило а овакав план је доживео потпуни фијаско, сигурно ће се прибећи другим средствима када за то дође време. А чини се да су предстојећи избори идеално време за дестабилизацију и “креативни хаос” који атлантисти тако успешно стварају широм света у сферама свог непосредног интереса.
Грађански немири – најбољи извозни “производ” Вашингтона
Сви протести које неко организује морају да имају неколико важних елемената – повод, односно окидач, организације које ће на терену изнети највећи терет народног бунта, медије који ће својим извештајима допринети драматизацији догађаја и усмерити јавно мњење да размишља у одређеном правцу, циљ који се жели постићи, као и људе који ће дати на масовности и важности протестима.
За повод је изабран протест радника тузланских фабрика, који је доливањем уља на ватру подстакнут широм Федерације БиХ. Протести који су изазвани на територији Федерације БиХ су брижљиво организовани са само једном сврхом – да се “прелију” и у други ентитет – Републику Српску. На тај начин би бошњачки унитаристичко - исламистички кругови пред делом међународне заједнице имали веома јасан аргумент за тврдњу да је БиХ у целости нефункционална државна творевина, а да се кључ нефункционалности и кочница читаве БиХ на путу њеног економског развоја и општег просперитета налази у Дејтонском мировном споразуму, и самим тим и Уставу БиХ који је његов интегрални део. Тиме би се, притисцима и уценама, отворила врата за радикалне промене овог кључног документа за крхки мир у БиХ. Основна сврха је увођење Републике Српске у вртлог нестабилности, са крајњим циљем драстичног смањивања њених институционалних капацитета, и самим тим њено инсталирање у нови унитаристички оквир БиХ по замисли покојног Алије Изетбеговића и његових актуелних следбеника. “Пузећа” унитаризација БиХ у претходне готово две деценије није дала опиљивиијих резултата, Федерација БиХ је све гломазнија, све нефункционалнија и веома близу банкрота, па су атлантистички геополитички стратези и њихови извршиоци на терену посегнули за бруталнијим и директнијим средствима не би ли “дисциплиновали” руководство Републике Српске и остварили више циљева једним потезом. У томе су, захваљујући способности званичне Бање Луке и бескомпромисном ставу народа, доживели потпуни фијаско.
Најслабија карика у креираним “догађањима народа” у БиХ су носиоци протеста. Фудбалски навијачи и сарајевски беспосличари у улози заговорника уставних реформи, грађани дојучерашњег изетбеговићевог калифата и баштиници идеологије исламске декларације у улози бораца за грађанска права мало ком рационалном посматрачу делују уверљиво у својим настојањима. Предводници протеста, а сада и кандидати за најважније политичке функције у Федерацији БиХ, истичу се у неодмереним изјавама усмереним ка србском народу и Републици Србској, и на тај начин само додатно ојачавају претходни утисак.
Кључну улогу у покушају “босанског пролећа” су, као и увек, одиграли медији - телевизија и интернет. На друштвеним мрежама су веома брзо формиране неформалне групе са координаторима како би на тај начин позивале људе и обавештавале о догађањима на терену и плановима за даље деловање, а протести су на већини босанскохерцеговачких и регионалних телевизијских канала били ударна вест. Пример за добар медијски спин и његово коришћење у политичке и геостратешке сврхе је катарска телевизијска мрежа „Al Jazeera“. “Al Jazeera” веома ретко суштински мења свој дневни телевизијски програм. Међутим, када су се догађали инциденти на демонстрацијама у БиХ, готово целодневни програм је био посвећен искључиво дешавањима на улицама градова ФБиХ, са ванредним вестима, посебним емисијама са прецизно одабраним аналитичарима – наравно, у складу са идеолошком матрицом поменутог медијског гиганта. Прецизно креираним медијским манипулацијама на овој, али и другим телевизијама које раде у интересу сарајевских унитариста публика је требала да стекне утисак да су на делу социјални протести грађана против нефункционалног система, и да се што већи број грађана привуче да им се придружи. У томе се у највећој мери и успело.
Да ли је БиХ посебан случај када је у питању овакав вид наметања жељене “политичке реалности” споља? У сценарију који се у БиХ припремао и припрема за нас не би смеле да постоје никакве озбиљније непознанице. Довољно је присетити се како су се последњих година и по којој уиграној матрици одигравали протести на свим светским меридијанима. Свако од “пролећа народа” и “обојених револуција” је имала свој циљ и прецизно одабрану методологију. Не постоји ниједан разлог због чега би требало сматрати да је БиХ sui generis случај. Добро инструисани протести су само средство како би се постигао коначан циљ – драстично смањење надлежности РС и њено претварање у празну љуштуру без икаквих надлежности. “Босанско пролеће” у режији Брисела и Вашингтона није прошло, али нас готово сигурно очекује бурна “босанска јесен”.
Шта се може очекивати пред изборе и након њих?
Ствари су веома јасне – атлантисти имају циљеве који се не мењају деценијама, неки и вековима. Мењају се само методи њиховог остварења, у зависности од тренутних околности. Креирани и пажљиво изведени хаос почетком пролећа на читавој територији БиХ доживео је потпуни фијаско. Рушилачки поход је почео и завршио се искључиво у градовима Федерације БиХ, док у Републици Србској овај инструирани покушај “обојене револуције” није имао никаквог ефекта. С обзиром на чињеницу да је планирани сценарио “босанског пролећа”доживео потпуни неуспех, а притисци који се перманентно врше на руководство РС да пристане на смањење капацитета тог ентитета не дају никакав резултат, вероватно ће се приступити нешто другачијој тактици.
Вероватан сценарио је следећи – сва истраживања јавног мњења пре избора фингирано ће указивати на изборни пораз актуелног политичког руководства РС. Имајући у виду чињеницу да је реално очекивати да ће та политичка опција однети победу, могућ је сценарио по коме ће се надлежни оптужити за изборну крађу. Такав развој догађаја отвара многе могућности – поновно изазивање грађанских немира, овога пута и на територији РС, са истим циљем, затим интервенцију међународног фактора путем Канцеларије високог представника, а у име наводне нарушености демократског капацитета институција у БиХ итд. Уколико се дестабилизирајући фактор одлучи за нешто мекшу варијанту, могуће је да се на све расположиве начине отежа формирање власти на свим нивоима, у шта би неминовно била укључена и Република Србска. Такав ублажени сценарио требао би по ко зна који пут да покаже да је БиХ нефункционална држава, а да разлог њене нефункционалности наводно лежи у некооперативности званичне Бање Луке. Затим би се Бонским овлашћењима, неформалним притисцима и сличним методама покушало остварење зацртаних циљева.
Већ довољно комплескну ситуацију у БиХ додатно компликују дешавања на глобалној политичкој позорници. Геостратешко одмеравање снага на глобалном нивоу између кључних актера глобалног поретка и заоштравање украјинске кризе само додатно могу дати на важности позицији БиХ на Балкану и дешавањима унутар ње. Веома је важно да РС као и Србија у што је могуће већој мери остане изван “одмеравања мишића” две највеће светске силе. Украјински сценарио у протекторату какав је БиХ није реалан, али нас болно искуство босанског лонца учи да увек морамо бити на опрезу.
Мир на “стакленим ногама” и непредвидива будућност
Аналитичарима балканских политичких и историјских односа многе ствари у Босни и Херцеговини нису јасне, и ова земља на најразличитијим пољима представља својеврстан друштвено – политички експеримент и полигон за поткусуривање интереса планетарних моћника. Једно је, међутим, сигурно – случајности у крупним политичким дешавањима нема, а народ се никада не “догађа” сам. Неке мање важне друштвене појаве могу настати спонтано и “изникнути” из одређених краткорочних друштвених појава, али се напади на државне институције, паљење, рушење и уништавање са јасно видљивим циљем увек догађају координисано, са јасним налогодавцима, логистиком и крајњим циљевима. Увид у “пролећа народа” чији смо сведоци претходних година, у којима су социјални немири наизглед настали спонтано, а затим неуобичајено ефикасно прерасли у крваве сукобе са полицијом, алтернативне облике владе, а негде и у грађанске ратове са десетинама хиљада жртава, знатно олакшава извођење закључака о дешавањима у “босанском лонцу”. Када се идеалистичке “ружичасте наочаре” скину, ствари постају кристално јасне. Није важан „гладан и обесправљен народ“, ратни ветерани тзв. АРБиХ, нити пљачкашке приватизације социјалистичких гиганата, већ крупни геополитички интереси које одређени западни фактори имају на овим просторима, а то је пре свега слабљење србског фактора на Балкану и даља дезинтеграција његових територија. Србски фактор никада није довољно слаб док год постоји у било ком облику - то је мисао која је увек на уму атлантистичким стратезима и њиховим непосредним извршиоцима на просторима источно од Трста и западно од Ђердапа. У складу са таквим искуствима, не треба имати ни најмању илузију да ће они којима је рушење интегритета РС на памети и на јесен посегнути за оваквим или чак и радикалнијим средствима.
Милован Балабан: Само слога Српску спасава
Републику Српску очекују избори који представљају велики испит за тамошње Србе, као и њихову политичку, а и целокупну друштвену елиту. Избори као „празник демократије“ неретко служе светским центрима моћи да инспиришу нове, или раде на продубљивању већ постојећих поларизације, чиме се друштвени полови (најчешће два највећа) удаљавају један од другог, те се временом ствара стање неразумевања, а често и хроничног друштвеног конфликта. Ово је још давно уочио Хантингтон наводећи да земље увознице америчке демократије, чак и без додатног индуковања споља, упадају у стање неке врсте шизофрености, најчешће паралишуће за њихово друштво.
Србска - србско чудо
Како би објаснио значај јединства и штетност евентуалних подела у Србској, као и погубност могућности поларизација које изазивају шизофреност о којој говори Хантингтон, проговорићу реч две о самој РС. Република Србска је својеврсно чудо настало деведесетих година прошлог века. Она је србски ентитет у БиХ (готово као држава), рођен у непријатељском геополитичком окружењу у времену вишеслојног притиска на србски народ. Англосаксонске геополитичке пројекције овог простора нису подразумевале постојање стабилног србског ентитета (а камоли државе) на просторима Балкана. Али егзистенцијална угроженост Срба на простору Босне и Херцеговине резултирала је хомогенизацијом србског националног бића и изграђивањем толико неопходног јединства које представља највећу снагу Републике Српске. Угроженост и притисци споља, као и уздизање животворне и државотворне националне свести учинили су да ова србска државолика творевина успе да избегне националну у друштвену шизофреност, коју по речима Хантингтона сеје увозна американска демократија у земљама другачије цивилизацијске парадигме.
Пошто Американци нису имали у плану стварање иоле озбиљног србског ентитета на овим просторима Дејтон је био само тренутно излажење у сусрет србским захтевима, који су били прихваћени како би се завршио рат. Србима није могло да се ускрати практично све што су својим жртвовањем у ратним годинама стекли, а што им поготово припада по историјском праву и етничкој заступљености у Босни и Херцеговини. Но, у мирнодопским годинама, које су следиле, јасно се видело да „међународна заједница“ (САД) хоће да укину овај србски ентитет што је спровођено, а и данас се спроводи на разне начине, пре свега кроз притисак на Дејтонски споразум и покушај смањивања његових ингеренција али и покушајем изазивања и преливања немира из суседног ентитета, а то све како би се Србска довела на ниво пуке симболике. Оно што је изненадило креаторе Балкана (и страних окупационих, војних и цивилних представника) јесте готово константан отпор и одлучност Српске да се одупре притисцима.
Снага Српске
Најзанимљивије питање је одакле црпи снагу овако мали ентитет да, у често ненаклоњеној држави, окружен утицајима већином не баш пријатељских европских и светских сила, заробљен у дворишту геополитичке зоне утицаја англосаксонског света, обезбеђује већ две деценије свој опстанак, као и битност која се огледа у динамичности његовог постојања (Србска је играч који има разне контакте и често је незаобилазан фактор у изградњи стабилности региона). Речено терминологијом професора Мила Ломпара „србско становиште“ је онај суштински извор моћи и снаге који држи Републику Српску.
Интерес народа и обезбеђивање његове целокупне духовно-материјалне афирмације је онај извор којим је прожет сав живот у Србској. Он је природни облик егзистеције тамошњег народа, те стога представља и идејну основу из које произилази и власт спремна да, уколико жели да остане предводник народа Српске, служи том истом народу у складу са његовим интересима израженим у „србском становишту“. Отуд смо имали случајеве у Србској да политичари европејске парадигме, како би дошли и опстали на власти, постају заговорници србског, народног становишта, док истовремено у Србији, матици Срба из Српске, процес трансформације политичара неретко иде потпуно обрнутим смером.
Фаворизовање народног, србског становишта у Србској било је пресудно за њену егзистенцију. Удари који су долазили на ову државолику творевину најчешће су имали супротан ефекат од оног који су очекивали инспиратори притисака. Наиме они су чешће хомогенизовали србски народ, а и елиту Српске, него што су је дезинтегрисали. Време је показало да се притисци споља, као адут у рукама рушитеља Српске, неретко претварају у механизме који напослетку буду у служби јачања и подизања њеног јединства.
Покушај урушавања Српске
Отуд се у последње време нарочито ради на њеном урушавању изнутра. Како? Већ постојећи облик подвојености, који доноси демократско уређење како каже Хантингтон (а који није увек лош по државу и народ), покушава се продубити заоштравањем и дизањем тензија током изборне кампање, како би политичка елита била додатно поларизована, све до степена озбиљне и перменентне конфронтације која би се у каснијем периоду разним механизмима (непримерено оштром реториком типа издајници, лопови итд. која се на жалост већ увелико користи у овој предизборној кампањи, али и диригованим немирима) одржавала.
Оваква дивергентска кретања у политичко-интелектуалној елити Српске би се временом преливала на народ, те би услед јачања подвојености постепено дошло до блеђења и заборава, за Српску и њен народ једино одрживог србског - народног становишта. Поларизовани дух елите постепено би све више постајао фактор моралног и сваког другог кварења народа одозго, уместо досадашњег стања у ком се неретко власт прилагођавања србском, народном становишту одоздо.
Уколико би се запатили овакви процеси би изазвали трајно слабљење и смањење отпорности Српске. У србској историји су познати примери моралног урушавања елите, које је преношено на народ неретко резултирало казном у виду националног пропадања и губитка државе. Како се то не би догодило, пре свега елита Српске треба да избегне ударе инспирисане споља и задржи дух србског, народног становишта као први и једини фактор очувања јединства и афирмативне хомогености. Власт, као носилац полуга и маханизама моћи увек је, макар за нијансу, одговорнија од опозиције. Како ова садашња тако и она будућа која се буде формирала после избора.
Отуд ова садашња треба да делују одговорније и стабилизирајуће у изборној кампањи, као што и она формирана после избора (ма ко победио на њима) мора да у своје окриље укључи све релевантне играче на политичкој сцени али и озбиљне научне и јавне раднике, како би кренула, или наставила одлучније да иде у правцу истинског реформисања и оживљавања друштва, те радила на друштвеној стабилности и јачању његових одбрамбених механизама.
Одбрана Српске
Удари на Републику Српску неће престајати и њој је изгледа суђено да функционише под притиском. То, као што сам нагласио, има и своје добре стране. Али оно што је најбитније јесте очување духа, или „србског становишта“ који је у самим темељима Српске. Уколико се он не сачува, и уколико дође до његовог цепања и дезинтеграције елите и народа, резултат избора уопште неће бити битан. У том случају притиске неће издржати ниједна гарнитура на власти, као што ће у случају очувања србског, народног становишта свака власт бранити Српску свим капацитетима, и духовним и материјалним, које нуди целокупан народни потенцијал са великом шансом да очува њен интегритет.
У Србској је до сада био доминантан други поменути случај, и нема разлога да тако не буде и у будућности, што је свакако жеља свих Срба широм света. Но, ипак, уз битност осталих фактора а нарочито става званичне Србије, кључ одржања таквог курса нејвише се налази у рукама елите и народа Српске.
Драгомир Анђелковић: Свађање Срба у циљу рушења Српске
Деловање разних западних квази НВО инструмената геополитичке интервенције, уз уплитање нашег простора у глобалне игре, злокобно указују да се примиче почетак нове фазе мирнодопске агресије на Републику Српску.
Како се приближава шкотски референдум а расту изгледи да ће победити заговорници самосталности најсеверније келтске нације, Лондон усиљено покушава да застраши како Шкоте тако и остатак света, последицама њихове евентуалне независности. Циљ је сејање на разним странама семена страха, уз очекивање да ће из међусобног потхрањивања и преливања зебњи изнићи атмосфера која ће дестимулисати Шкоте да обнове своју државну независност. У контексту тога треба гледати и на све учесталије изјаве разних британских спољнополитичких аналитичара да би успех референдума за независност Шкотске угрозио стабилност Балкана, Шпаније, Средње Азије. Но, на томе се, бар када се ради о нама, не завршавају манипулације.
ИСКРИВЉЕНА КОНСТРУКЦИЈА
Британски експерт за Балкан, Кери-Линдзи – спомињем га како би имали релевантан пример за наш регион – тврди да би осамостаљивање Шкотске могло да води обнављању тензија на простору од БиХ до Македоније. Да до таквих тектонских потреса на би дошло – а не само како би се присталицама шкотске независности забили „клипови у точкове“ – могуће је да се пласирају и приче да се РС, уз подршку Русије, недавно малтене упустила у авантуру издвајања из састава БиХ. Тако се, можда, превентивно усмерава пажња глобалних моћника ка Бањалуци, те се тиме тамошња власт дестимулише да не повуче потезе који би, када би се муњевито а неочекивано одиграли, могли да поремете евроатлантску архитектуру Балкана. Ради тога се употребљавају и грубе неистине као што је она да је РС била на граници проглашења независности у време уласка Крима у састав Руске Федерације.
Већ вам је јасно да је оно „можда“ речено чисто реторички. У питању је конструкција саткана од лажи. А најмање опасан њен елемент је замена теза око тога ко на кога делује подстицајно у вези са ширењем сепаратистичких трендова. Ми бар добро знамо да није вирус разбијања држава кренуо од Шкотске, него су западне силе прво изазвале насилан распад Југославије па онда извршиле агресију на Србију како би јој отеле Косово – покрајину која је и према принципима које је Запад одредио (Бадентерова комисија) њен неотуђив део – да би коначно признале и њен сецесионистички акт. Отуда, опасни дух сепаратизма не излази из боце спонтано на северу Европе већ је систематски пуштен од стране евроатлантских центара моћи на њеном југоистоку и истоку. Сада је само стигао тамо одакле је за друге припреман, што се плански замагљује!
Горе од реченог али ипак, бар не саме по себи, не и најгоре, то је поменуто оптуживање РС за сепаратизам, односно Москве да стоји иза тога. Бањалука је од окончања рата доследно на позицијама очувања Дејтонскго споразума. Њега су рушили они који супротивно воље србског народа, уз подршку окупационе управе (ОХР) и НАТО тенкова маскираних у мировне снаге (СФОР) од оба ентитета отели низ надлежности које им изворно припадају (одбрана, контрола границе, ресор државне безбедности). Руководство РС проговара о независности једино онда када кулминирају притисци у циљу унитаризације БиХ. Ту се само ради о одбрамбеној реакцији. Наравно, западна пропагандна машинерија, за потребе глобалног препарирања неупућене јавности, вешто изокреће ту истину.
Наведене пропагандне флоскуле – које су у последњем случају пласиране од стране, са Англосаксонцима тесно повезаног берлинског Савета за политику демократизације – много су горе због активне окренутости будућности него света другог реченог. Не би толики био проблем да им је сврха једино да додатно стигматизују Русију и Србе, односно оправдају Запад због досадашњег кршења Дејтонског споразума, те пруже легитимитет његовом и даље актуелном а непотребном војно-политичком присуству у, већ скоро двадесет година, „мирној Босни“. У позадини свега назиру се још мрачније намере.
ДВОЈНИ СТАНДАРДИ
Постала Шкотска независна или не, водећи евроатлантски центри моћи се спремају за наставак офанзиве на (југо)истоку Европе. За престиж британске елите је неповољно осамостаљивање Шкотске, али била она део Велике Британије или не, остаћеу оквирима евроатлантског блока. Зато се његови водећи кругови, ма колико биле повређене емоције Енглеза из њихових редова, претерано не брину због процеса који се одвијају у Шкотској. Пре им је циљ да их тако уобличе да им у предстојећем периоду двоструко користе на просторима које још до краја нису покорили.
Тамо где то желе користиће их за сузбијање покрета за независност, а на другим меридијанима као подстрекач сепаратистичких трендова. У том духу би се прво ударило на неподобне народе и њихове лидере као на носиоце сепаратизма. Када прође мало времена од проглашења незавсиности Шкотске и тиме „подстакнутих“ превентивних реакција у још недовољно учвршћеној зони доминације Евроатлантиста (где треба елиминисати носиоце идеја којима се ремети окупациони поредак), онда би се ван ње подстицала сецесионистичка струјања (како би се употребом онога што је на другим местима осуђивано олакшало успостављање нове окупационе области). Тако исламисти, са којима се Запад наводно сукобљава а заправо стоји иза многих покрета из њихове хетерогене групације, већ прете Русији да ће ратни пожар пренети на њен територију ради одвајања Северног Кавказа.
Када се вратимо на наш случај, јасно је да се ради о припремама за нови удар на РС у циљу успостављања централизоване БиХ. Оне су отпочеле много пре него што се приближио шкотски референдум а сада само добијају на интензитету. Почетком ове године писао сам у Печату (текст „Босански гамбит“) да разни западни и регионални кругови сматрају да је дошло време да се после предстојећих избора у РС коначно анулирају тековине Дејтона. ЕУ лобисти сарајевских структура већ дуже време су гласни унутар европских институција. Свесни чињенице да хетерогена Унија има врло ограничену моћ наметања решења кренули су у офанзиву са друге стране Атлантика.
Тако се Тања Фајон, антисрбски настројена посланица Европског парламента, у фебруара обратила америчком Сенату. Она је пoзвaлa СAД дa сe aнгaжуjукaкo бибиo oбeзбeђeн „нoвиприступпрeмa БиХ“ који би резултирао променом Дејтона у смислу централизације. Од тада до последње а једнако опасне, било је више сличних, али ипак мање забрињавајућих антисрбских провокација. Водећи западни кругови свакако желе централизацију БиХ али пошто су им руке пуне (крвавог) посла, подривање РС им ипак није приоритет. Зато су ту са њима тесно повезани експоненти интереса Сарајева, који настоје да у питања од приоритетног значаја за Вашингтон уметну тзв. „србски проблем“, и тако нас изложе озбиљном удару. Стога се Срби, а поготово РС, представљају као руски бастион и могући изазивач потреса којих се Запад плажи у ономе што сматра својим двориштем.
БАЛКАНСКА УКРАЈИНА?
Сада је у том циљу, у деликатном моменту руско-западних односа, пласирана студија „ЗaпaдниБaлкaниукрajинскa кризa- прoмeњeнa игрa зa пoлитику EУиСAД?“, састављена од „експерата“, тачније пропагандиста, поменутог савета. У њој се нариче над превеликим утицајем Русије на Балкану и позива Запад да га сузбије. А да би нас то погодило што више, односно на начин који је погодан за Сарајево, Москва и Бањалука се, између осталог, оптужују за покушај осамостаљивања РС. То се ради лукаво на начин да се постигне још један циљ, тј. да се међусобно посвађају Срби. Док се руководство Српске напада, официјелни Београд се хвали. Тако му се шаље порука да ако буде кооперативан у вези са будућим покушајима наметања новог уставног аранжмана за БиХ, биће награђен. А какав би нови босански поредак био, у основним цртама, указује нешто старија студија истог света, састављена, гле чуда, почетком ове године, баш онда када су други сарајевски ЕУ лобисти убеђивали свет да је време за „нови приступ према БиХ“.
У студији о којој говоримо („Нацрт заједничке западне политике према БиХ“) лукаво се ствара привид да се тежи компромисном решењу. Каже се да су параметри у оквирима којих ваља решити „босански проблем“: одбацивање спољње промене граница (издвајања РС), спречавање унутрашње промене границе (стварања хрватског ентитета), неприхватљивост успостављања унитарне БиХ. Но, јасно је да у овој фази успостављање унитарне БиХ није могуће без великог рата и етничког чишћења. Због тога се тежи тек делимичној, али за државност РС фаталној, централизацији. А она није никакав компромис већ негирање Дејтоном потврђених права србског народа у БиХ.
Време је да видимо и како би се постигла прва фаза централизације (после би се кренуло и даље). Не морамо много да тражимо већ нам много тога бива јасно из још једне студије организације о којој говоримо– да се опет „зачудимо“ – са почетка ове године (фебруар), посвећене немирима у муслиманском делу БиХ. Тадашњи покушај наранџасте револуције у муслиманским кантонима –лансиран са намером да се прелије и у РС ради централизације БиХ – еуфемистички се приказује као легитимни глас народа усмерен против злоупотреба естаблишмента, а, наводно, без било какве национално мотивисане намере. Једини проблем за оне који су иза свега стајали очито је то што Срби на ту игру нису насели. Да би се ствари у будућности промениле ту су разне (про)западне НВО организације. Читав тај конгломерат тихо али интензивно ради како би распалио пожар у Србској, а када би се то десило одмах би се видело зашто Савета за политику демократизације тражи и да се појача присуство НАТО трупа у БиХ. Очито је замишљено да оне искористе сукобе између Срба који се сада изазивају, како би завеле ред. Тако би био дефинитивно трасиран пут централизације БиХ.
Сигурно и у РС има много разлога за социјално и политичко незадовољство али је проблем у томе што та врста мука грађана сигурно не брине творце експлоататорског тзв. Новог светског поретка. Њиховим структурама заинтересованим за наш регион намера је да народно незадовољство искористе ради протурања планираних уставних решења. Изазове се хаос, заплаше се политичари да ће их народ све одувати, уз то се подстакне кулминација сукоба међу њима у РС (између власти и опозиције, али и у редовима сваке од тих групација) те затрују односи на релацији Београд – Бањалука. Поред тога иде и интензивирани политички и економски притисак са Запада, коме РС може да се супротстави када је око виталних националних питања јединствена, али не и када се дубински политички подели на начин који повлачи неке видове занемаривања државних интереса. На крају покрену се НАТО тенкови да би заштитили народ од власти или власт од народа. Изговор и није битан!
СРБИ НА ОКУП
Све то треба имати у виду. Запад је већ изградио почетне положаје за оно што ће ускоро пробати да изведе у РС и у вези са њом. Сада се само финализују ти послови, а они ће, ако их не предухитримо, отпочети пошто се одиграју општи избори у БиХ и РС 12. октобра 2014. Ко год на њима победио, суочиће се са акцијом покушаја централизације БиХ, а за опстанак РС на дејтонским темељима није исто да ли ће власт и у вези са тим имати опозицију против себе. Наравно, не тако што би она подржала централизацију (њу нико битан у РС не жели) већ тиме што би због других ствари слабила оне према којима је усмерена инострана оштрица.
Да смо ми Срби другачији народ, већ би превентивно био обзнањен национални консензус око свих питања битних за опстанак РС. Да је јасно да нико, ни посредно, неће пристати на било какве уступке у вези са државношћу РС, односно да ће у тренуцима када отпочне неки вид централистичких притисака на Бањалуку привремено утихнути све наше политичке поделе и србска страна монолитно стати у одрану РС – дестимулисали би играње разних игара срачунатих на подривање Дејтона. Овако, оне су већ увелико у току. И то на опасан начин да не делује да се радио о централизцији све док се у РС не креира жељено стање хаоса. То питање би дошло на ред онда када би били изазвани немири а завађеним србским странама била потребна помоћ да њихова опција надвлада (очува или преузме власт).
Да се ипак до тога не би стигло – после чега би и они који би били на челу РС имали само формалну а не и суштину власти – политичари у Србској морају да схвате да сваки излазак њиховихнадметања из регуларних оквира води РС у урушавање. Бунтови, протести, демонстрације, све то су сегменти фаталне опасности за Српску. Изгубила изборе садашња власт или опозиција, дужна је да се повинује вољи народа. Ко крене са причама о крађи, превари и сличном, и пребаци политички процес на улице, отвара Пандорину кутију из које ће изађи страшна зла. А већ је једно од њих опасна поларизација која је завладала Србском, и то како кривицом власти тако и опозиције. Прва олако своје опоненте у целини напада за наводну издају и шуровање са странцима по цену одрицања од интереса РС. Друга се односи према актуелном председнику РС кадо да је он за њу много већи проблем од оних који покушавају да обесмисле Српску.
Без обзира што је у кампањи све дозвољено с обзиром на оштар мач који виси над РС, такав приступ са било које стране не води нас ка повољном расплету. Уосталом, иза било каквог међусрбског екстремизма, уверен сам у то, често стоје разни „саветници“ и подстрекачи, који заправо раде за Запад те за његове потребе свађају Србе и када се издају за ватрене патриоте и присталице неке српске опције. Што се грађана Српске тиче, оних који су је стварали уз проливање мора своје крви, реченог морају да буду свесни кога год да подржавају на политичкој сцени. Држава је изнад било које странке. Зато је битно да целокупна патриотска јавност, а она је у РС доминантна, дигне свој глас и захтева националну одговорност од политичара. И
