Кобна јабука једног генерала

16-04-2017 10:24:14 | | / vostok.rs |

Мало је недостајало да немачки високи официр избегне правду због убиства 2.200 Јевреја близу Панчева...


Пролеће 1948. године. Војно тужилаштво у Београду. Тачније, подрум Војног тужилаштва. Испод земље је затвор. Недавно је стигла група од 120 Немаца. Изручени су под сумњом да је реч о ратним злочинцима. Потрпани су у три ћелије, војници одвојено од официра.

Ходници затвора одзвањали су од корака стражара. Један се шеткао испред ћелија, с оружјем преко груди. Често је загледао у ћелије, да затвореницима не би случајно пале на памет неке чудне замисли. Бојазни није било места, били су мирни. Деловало је као да су немачки војници помирени са судбином и мирно чекају суђење. Неко се излежавао на душеку на поду, неко писао на колену, двојица играла шах, неколцина посматрала. Однекуд са спрата чули су се кораци. Убрзо је стражар могао да види чизме како силазе низ степенице. Биле су то чизме капетана Павла Докнића.

Недавно је из Ниша пребачен у Београд. Чим је стигао, рапортирао је војном тужиоцу Душану Бајићу. Овај му је објаснио да има важан задатак. Као већ искусан иследник, који одлично говори немачки, Докнић ће добити ону групу заробљеника. Мора све да их испита, да се открије ко је од њих током окупације окрвавио руке. Остали су виђени за повратак кућама. Само, дотадашњи искази доброг дела њих били су нејасни, нелогични, сви су говорили да су само извршавали наређења. А то што су та наређења била покољ цивила... Није било на њима да их преиспитују.

Кломпе уместо чизама

Докнић је ту причу чуо много пута до тада. Прихватио је задатак, и сада се налазио у затвору, пред ћелијама. Решио је да прво посети официре. Стражар отвара врата, капетан улази у ћелију. Чим су угледали официра Немци скачу као опарени. Сви стају мирно. Из нечега што је подсетило на строј иступа један официр, по чину виши од Докнића. Лупа петама, поздравља и рапортира. Све по правилу службе, као да се налазе на писти неке касарне усред Немачке.

Насупрот томе, Докнић је прилично опуштен. Објашњава Немцу каквим се послом нашао на том месту. Он је њихов иследник, па нема потребе да устају и да стају мирно, пошто ће се чешће виђати. Дежурни ћелије покушао је да му објасни да су они војска, да правила морају да постоје, чак и у таквим условима. Докнић му је одговорио да је Немачка капитулирала, да су они заробљеници, под сумњом да су ратни злочинци. Зато нема потребе за војним протоколом.

Док се прегањао с официром, Докнић је приметио једног маркантног војника, који је и даље седео на душеку. Њему очигледно није било ни на крај памети да скаче и лупа потпетицама. Иследник га је још једном погледао и схватио да је реч о немачком генералу, са свим ознакама и одличјима. Недостају само шапка и чизме. На ногама му дрвене кломпе. Генерал и даље не устаје. Докнић му је пришао, питао га за име и чин. Немац је с душека подсмешљиво одговорио:

Генерал Вурстер!

Седео је и док је капетан излазио. Због свега тога, иследнику се то име урезало у сећање.

Отишао је у друге две ћелије, опет сви скачу, као опарени. Самим тим, Вурстер му је још занимљивији.

Чим се вратио у канцеларију, тражио је генералов предмет. Унутра свега и свачега. Изручење је тражено због тога што је 1941. године, као пуковник Еуген Вурстер, био командант пука у Пожаревцу. Онај који је стрељао три стотине сељака из околине и лично силовао тридесет жена.

Поручников дневник

Докнићу се све ово учинило помало нелогично. Тражио је допуну списа, и утврдио да Вурстер с тим чудом и покором у Пожаревцу нема никакве везе. Био је командант везе за цео Балкан, са штабом у Београду. У време стрељања заиста се нашао у Пожаревцу, али само на једну ноћ, на пропутовању за Бор. Никаквог силовања није било. Уз све те допуне предмета, стајало је и упутство Војног суда да га треба само саслушати и пустити да се врати у Немачку. По свему судећи, није био умешан ни у какве злочине, може да послужи само као извор за допуну доказа против других.

По сопственом извештају који је касније написао за Државну безбедност, а који се налази у Архиву Србије, а објавила га је Мирјана Белић Корочкин Давидовић у књизи „Примили смо ваше писмо”, Докнић је овај случај одмах оставио на страну, као сасвим обичан. Нека генерал чека свој ред, нигде не журе. Он се бацио на остале. Ислеђивање је било тешко и мучно. Доказа је било мало, Немци су се тврдоглаво држали приче да су само извршавали наређења. Ништа се нису питали, а Докнић је приметио да се из петних жила труде да оптуже своје официре за које се знало да су или мртви или по савезничким затворима. Истрага је практично тапкала у месту.

Двадесетак дана касније, до капетана Докнића је обавештење да је тужилаштво добило дванаест кутија материјала с Нирнбершког процеса, суђења нацистичким ратним злочинцима. Наиме, савезнички суд је свим погођеним земљама уредно слао документе који њима нису били потребни а заинтересованима би можда могли да помогну у доказивању немачких злочина. Тако су и те кутије стигле до Докнића.

Обиље материјала, требаће му приличан број људи да све прегледа, да детаљно прођу кроз сваки папирић. Док је размишљао кога да позове, под руком му се нашла једна од кутија. Гоњен радозналошћу, скинуо је поклопац. Међу гомилом папира, докумената, наредби, стоји једна свешчица. На корици пише „Mein intimes Tagebuch” – Мој лични дневник. Уз свешчицу стоји оверен документ, оверена копија, америчког суда. Каже се да је реч о дневнику неког немачког поручника, који је служио у Београду. У Нирнбергу не могу да ураде ништа с тим папирима, па их шаљу Југославији. Будући радознао по природи, а склон литератури, Докнић није могао да одоли да не отвори дневник.

Гете пред иследником

На првој страни, оберлајтнант (поручник) Фон Липе почиње записе. Датум је 3. новембар 1941. године. Следи запис за четврти дан новембра. У првом, поручник помиње да је добио наређење од пуковника Вурстера да стреља 2.200 Јевреја у селу Јабука, код Панчева. Следећег дана, од ране зоре, поручник се дао на извршење. Отишао је до Топовских шупа у Београду, где се у то време налазио логор, с преко 5.000 људи. Јевреји већ спремни, постројени. Објаснио им је да иду на рад, што су ови једва дочекали. Живот у логору био је тежак, па су се понадали макар бољим следовањима. Сваки Јеврејин добио је по лопату, ашов или мотику, тек да ништа не би посумњао. Поручник је одредио да у сваком камиону буде по један стражар. Као да одлазе на рад.

Камиони су прошли кроз Београд, потрпали се на скелу, прешли Дунав и право кроз Панчево, ка Јабуци. У једном тренутку Фон Липе наређује да колона скрене с пута. Сужњи излазе, док је возачима речено да камионе одвезу неколико километара даље, па да се за сат времена врате.

Колона је пешке кренула даље од пута. Поручник их је поделио на две групе, једна има да копа раку, а друга да у околним њивама нешто кобајаги ради. Кад је посао окончан, заштекетали су митраљези. Фон Липе се вајка што је у новембру дан кратак, па је морао да жури. По повратку је о обављеном послу известио пуковника Вурстера.

Докнићу је одмах зазвонило у глави. Да ли је то онај Вурстер кога после саслушања мора да пусти? Одмах је од курира тражио да га доведе. Капетан је чуо како генерал долази ходником. Кломпе клопарају, а онда стају испред врата. После неколико секунди курир отвара врата, а пред иследником стоји генерал, прописно упарађен. Докнић је устао, пружио му руку. Понудио му је столицу, цигарету, да се генерал мало опусти. Питао га је да ли му је речено да ће ускоро кући. Генерал, очигледно охрабрен, потврђује. Одбија димове. Прича како му није јасно ни зашто седи ту где седи. Развезао је и причу како воли музику. Обожава Бетовена! Напамет зна Гетеа!

Наш иследник се кобајаги занима за све. Кога има код куће, ко га чека? Онако узгред, пита га шта је био по чину 1941. године. Вурстер, између два Гетеова стиха, одговара:

– Пуковник!
– Где?
– У Београду.

Признање и смрт

Докнић подиже обрву, коцкице се добро слажу. Решио је да пређе у напад. Док је генерал причао о Бетовену, иследник нагло поставља питање:

– Генерале, да ли сте писмени?

Сад генерал ћути. С неверицом гледа капетана. Онда је плануо. Објашњавао је да је сигурно писменији од неког капетанчића из Југославије. Биће да је дотични погрешно поставио питање, због свог непознавања немачког. Докнић ћути, само му преко стола додаје држаљу и перо. Затим мастило. Генерал гледа, ништа му није јасно. Ипак, прихвата.

И даље гледа преко стола. Иследник га моли да напише број два. Вурстер забезекнут, али пише. Иследник наставља:

– Напишите још једну двојку. Нулу. Опет нулу. Прочитајте.

Генерал тек сад нема појма о чему се ради, али чита. Докнић наставља, тражи да овај
напише „2.200 крушака”. Па га још и подстиче, одлично то ради. Онда следи исти број јабука. Вурстер пише. Затим, на наређење, чита. Сада је већ мало уздржанији. Као да је нестало оног осмејка с лица. Иследник додаје:

– Напишите „2.200 Јевреја”!

Чује се неки звук. Вурстер је перо испустио на под. Докнић устаје, полако се сагиње и дохвата перо. Додаје га генералу:

– Зашто не пишете, у чему је ствар?

Генерал Еуген Вурстер одједном се сломио. Почиње да се правда да је невин, да је све покушао да спасе те људе, али није успео. Иследник хладно објашњава да не лупета, имају доказе да је он издао наређење. Генерал се свађа, не верује. Коначно, Докнић му под нос гура документ америчког војног суда. С печатом. На тренутак се уплашио да га Вурстер не поцепа, пошто је то био једини примерак. Упозорио га је да ништа не покушава, пошто имају још десет копија.

Генерал чита. Једино може да закључи да му нема спаса. Докнићу не остаје друго него да се сложи. Враћа му перо и генерал Еуген Вурстер исписује своје признање, десетак редова: 2.200 Јевреја стрељано је као одмазда за двадесетдвојицу немачких телефониста. Капетан Павле Докнић подигао је оптужницу тражећи смртну казну. После пресуде Војног суда Вурстер је стрељан 20. децембра 1948. годинe. Нажалост, даља судбина капета Павла Докнића није нам позната.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Дарко Гркинић
Забавник