И Живојин Мишић на Првој олимпијади

29-09-2014 01:25:12 | | СРБИН.ИНФО/ mojenovosti.com |

Са жељом да обнови надметања која су, поред филозофије, говорништва, војне стратегије и уметности, прославили старе Грке, Француз Пјер де Кубертен је решио да крајем 19. века покрене нови олимпијски покрет. И, у томе је добио подршку широм света. Подршку је тим поводом тражио и један краљ.

Срби су га звали Ђорђе, у Грчкој је он био познат као Георгије, а рођен је 1845. у Копенхагену као дански принц Вилијам од Шлесвиг-Холштејн-Сондербург-Глуксбурга. Вољом тадашњих великих сила Европе проглашен је за краља Грчке 1863, на чијем је челу био све до 1913. А овај грчки краљ, решен да се прве модерне Олимпијске игре одрже у њиховој постојбини, прихватио је понуђена Де Кубертенова решења па је позвао и многе друге европске владаре на спектакл у Атини. Одазвао се, међутим, само један. Млади, тада 20-годишњи Александар Обреновић, краљ Србије.

У његовој свити нашло се неколико врло занимљивих личности из наше историје. Био је ту Драгутин Франасовић, србски генерал и министар војни, био је уз краља Александра у Атини и Милан Ђак Милићевић, књижевник и председник Српске академије наука, затим Ђока Јовановић, доктор младог Обреновића и доктор париског Медицинског факултета, па Михаило Рашић, тада маршал двора, а по враћању из пензије 1912. најпре војни командант, а од 1918. србски министар војни. Но, у тој свити био је и један од, касније, највећих србских војсковођа – Живојин Мишић.

Мишић је у марту 1896, као 41-годишњи ађутант-мајор на двору Обреновића, добио прилику да се нађе на овом необичном путовању, које је укључивало одлазак у Атину, али и на Хиландар, србски манастир на Светој гори, који је тих година био у великим дуговима и, као такав, умало пао под бугарску власт.

Славни војсковођа је 1920. у аутобиографији овако описао тај пут:

“Тих година краљ Александар је често путовао у иностранство. Сви ађутанти и ордонанси ређали су се више пута у пратњи краља на његовим путовањима. На мене никако да дође ред, ваљда зато што сам у исто време био и командант батаљона, док остали или нису имали другу службу, или су, пак, били на неким канцеларијским дужностима. На крају крајева, једва једнапут дође ред на мене да пратим краља за време његовог путовања у Свету гору и у Атину… У пролеће 1896. године дужност команданта 7. батаљона предао сам свом другу, мајору Степи Степановићу”, писао је Мишић.

Живојин Мишић је, заједно са остатком српске делегације, најпре из Ниша стигао у Скопље, одатле у Солун, а потом у Хиландар, на три дана, током којих је млади Обреновић уговорио детаље отплате дуга, на чему су му се монаси захвалили дарујући му чувено Мирослављево јеванђеље, као и хиландарску оснивачку повељу Стефана Немање. Потом се Мишић са краљем упутио на Олимпијске игре на којима су четири дана посматрали неке од историјских почетака Де Кубертеновог подухвата који и данас живи, али и слушајући на стадиону српску химну “Боже правде” која је у част највиђенијег госта Игара интонирана у више наврата.