Французе "њихова култура учи да буду суморни"
Истраживања показују да је срећа варљива упркос високом стандарду живота
Француска, некад позната по својој joie de vivre (радости живота), пати од егзистенцијалне суморности - и сами Французи су криви за своје обољење, каже студија која ће бити објелодањена у Лондону сљедећег мјесеца.
Истраживање које је спровео један француски академик и које ће бити достављено Краљевском економском друштву износи став да су становници кроз саму њихову културу "научени" да буду несрећни. Клаудија Сеник, професор у Економској школи у Паризу, образлаже да образовни систем и културни "менталитет" њене државе чине Французе много мање срећним него што им њихово богатство и начин живота налажу да би требали бити.
Сеникова пак примјећује да Французи уживају у високом животном стандарду. Држава врло дарежљиво обезбјеђује пуно социјално осигурање, и још потпун и бесплатан приступ здравственој њези, болницама, државним школама и универзитетима. Такође има и 35 радних сати у седмици и многи странци теже да је учине својим домом - 150 000 Британаца је изабрало да се тамо настани.
И опет, Французи су суморни. Недавна анкета коју је спровела WIN-Gallup асоцијација открива да су њихова очекивања за предстојећу годину много нижа од очекивања Ирака или Авганистана.
Свјетска здравствена организација примјећује да је стопа убистава у Француској много виша него у било којој од "старих европских земаља", изузев Финске. Самоубиство је други најчешћи узрок смрти међу становницима између 15 и 44 година старости, након несрећа на путу, и најчећи узрок смрти становника између 30 и 39 година старости.
Сеник тврди да "француски парадокс" - чињеница да се благостање државе не пресликава на срећу њених грађана - можемо објаснити "ставовима које стекну у школи или другим инстанцама социјализације, нарочито у младости."
Дошла је до закључка кроз анализу података о задовољству животом, добијених из Европског социјалног истраживања, који упућују да су Французи у просјеку далеко мање срећни од осталих европљана.
Међутим, најбитније што Сеникова открива је да Французи који живе у другим земљама испољавају веће незадовољство од оних који не живе, док су имигранти који дођу у Француску срећнији од аутохтоне популације. Што имигранти дуже живе у Француској и што се више стапају са друштвом, то су мање срећни, тврде.
"Ово упућује да постоји нешто у самој култури што чини Французе незадовољним," тврди Сеникова.
Низак ниво задовољства животом међу Французима је опсежно документован још од 1970-их. Чини се да је једну од теорија - да језик може бити фактор - Сеникова занемарила. Она је открила да су становници Швајцарске или Канаде који говоре француски подједнако срећни као и људи из других заједница.
Сеникова закључује да, ако Французи желе да наново открију свој смисао за ведрину, њихов образовни систем мора играти важну улогу у мјењању ставова својих грађана у раном добу. "Правила среће требају узети у обзир утицај психолошких и културолошких фактора који се не може умањити," пише Сеникова. "Како су они - бар дијелом - ти који се стичу у школи и другим раним инстанцама социјализације, то упућује на неке нове погледе на правила јавности, као што су разматрање квалитативних аспеката образовног система."
Сеникин рад је изазвао жустру дебату на блогосфери и, можда неизбјежно, бројна преиспитивања међу њеним сународницима када је објављен у Француској на њеном матерњем језику. Многи сматрају да Сеникин рад даје још доказа о пропадању Француске. "Знам за земље далеко сиромашније од наше и опет вас могу увјерити да су њихови становници много мање мизерни него већина Француза," један блогер је изјавио.
"У многим сиромашним земљама, људи су задовољни оним што имају," други је додао. "Ми смо песимистични, константно се жалимо. То није добро за подизање морала, сигуран сам."
Превела: Драгана Касиповић
Извор: http://www.guardian.co.uk/world/2013/mar/24/french-taught-to-be-gloomy
