Индикације глобалне економске кризе

03-02-2013 06:47:00 | | Синиша Мићић/ Фото: CIA World Fact Book |

Финансијска криза 2007–2008. године је најгора финансијска криза послије Велике депресије из 1930. године, сматрају економски стручњаци. Резултовала је у пријетњи тоталног колапса великих финансијских институција, финансијским откупом банака од стране националних влада и падовима вриједности акција на берзама широм свијета.

Активна фаза финансијске кризе, која се манифестовала као криза ликвидности, прво се примјећује 07.08.2007. године када једна од највећих европских банака BNP Paribas прекида сва повлачења из три хеџ фонда са реченицом “Потпуни нестанак ликвидности”. На слици је приказана глобална рецесија 2007. год, на графику се види раст GDP-а (дијелови у смеђем су у рецесији).

Непосредни изазивачи кризе су регулаторна тијела САД (FED, SEC) и рејтинг агенције који су својим несавјесним радом створили услове за настанак и ескалацију кризе до неслућених размјера. Регулаторни и структурни недостаци глобалног финансијског тржишта омогућили су трансформацију кризе једне земље у глобалну кризу захватајући у првом таласу индустријски најразвијеније земље свијета, да би у другом таласу биле захваћене земље у развоју и неразвијене земље.

Пуцањем балона хипотекарног тржишта некретнина у САД који је достигао врхунац у 2006. години изазвао је да вриједности осигурања финасијских деривата везаних за америчке некретнине вртоглаво падну, оштећујући глобалне финансијске институције.

Финансијска криза је покренута  комплексном међувезом између одлука америчке владе која је подстакнула куповину некретнина, а нарочито кућа и станова, омогућавајући једноставнији и лакши приступ кредитима за позајмљивање, прецјењујући вриједност груписаних  хипотека заснованих на теорији да ће цијене кућа наставити да расту, као и упитна пракса трговања на страни купаца и продаваца.

Питања везана за солвенцију банака, пад у приступачности кредитима и нарушено повјерење инвеститора имали су удар на глобална тржишта акција, гдје осигурања доживљавају огромне губитке кроз 2008. и почетком 2009. године. Иако је предсједавајући америчких Федералних резерви Бен Бернанке изјавио да је финансијска криза завршила негдје између касне 2008. и средином 2009. године, у посљедњој анкети у САД-у више од 70% грађана је изјавило да вјерује да је Америка још увијек у великој економској кризи и рецесији.

Наведено је више различитих узрока глобалне економске кризе са различитим степенима одговорности које су им додијелили стручњаци. Извјештај Америчког сената Levin-Cobum објаснио је да је криза резултат “комплексних финасијских производа са високим ризиком, необјављених конфликта интереса, неспособности регулатора агенција за кредитни рејтинг и самог тржишта које није успјело да усмјери претјеривање Wall Streeta.” Укидање Glass-Steagall закона у 1999. години ефективно је уклонио раздвојеност између инвестиционих банака и штедних банака у Америци.

Амерички економиста, Паул Кругман истиче да иако су тренутна рјешења стабилизовала свјетску економију, свјетска економија се неће опоравити ако не добије веће стимулансе. Економисти Бјукенан, Гјерстад и Смит заступају мишљење да су фискална и монетарна политика  неефикасне, неуспјешне у покретању инвестиција и изградње како су то чиниле у прошлим случајевима.

Тренутни врхунац рецесије захтијева поправак биланса стања кроз смањивање вриједности валуте и раст вођен извозом. Фискални стимуланс продужава тренутни дефицит и смањује раст извоза. Ако се свјетска економија не опорави, многи економисти се плаше националних банкрота као стварне могућности у неколико европских земаља па чак и у САД-у.