Ламент над културом
Ми плачемо иза тамних наочара
Звучи невјероватно да су некад људи чекали данима на улазнице за „Кума“ или „Паклену поморанџу“. Шта се промијенило? Шта је разлог томе да 100 година од снимања првог српског играног филма „Карађорђе“ паднемо у такву апатију да биоскоп или позориште посјећујемо једном годишње? Интернет, хиперпродукција или ми сами?
Ако сте тек нехотице бацили поглед на неке од скоријих новинских наслова, имали сте вјероватно прилику да видите „Умро Тале“, „Посљедњи поздрав са Талетом“... Наиме, смрт српског глумца Јосифа Татића подигла је велику прашину у културном свијету српског живља.
Човјек који је глумио у преко 76 филмова, серија, позоришних представа оставио је неизбрисив траг у српској кинематографији. Овај ударац данашњој култури отворио је празан простор за исцрпно експлоатисање па смо се брзо опскрбили информацијама из глумчевог професионалног, али и приватног живота.
Послије пет дана „Културни дани Јосифа Татића“ су завршени. Поклон Талету!
Ниви дан, нова нафака.
Чудна је навика нашег народа да тек са смрћу и коначним одласком неког ко је црвена нит културе, постајемо свјесни губитака. Да, ријеч је о множини, јер наши губици су се током година итекако умножили. Смрт није губитак, смрт је неминовност. Опростили смо се од Стеве Жигона, Данила Лазовића, Соње Савић, Петра Краља, Оливере Марковић...
Пацифик туге и готово.
Да ли се са одласком оваквих величина наш културни мозаик полако почео распадати?
Некад и сад
Чињеница је да само шест мјесеци након првог приказивања 1896. у Паризу, покретне слике браће Лимијер су приказане српској публици у београдској кафани Код златног крста. Пројекцији је присустовао и тадашњи краљевски пар Александар и Наталија Обреновић.
Дође сувишно питање: Чиме смо завриједили да нас свјетска јавност карактерише као дивљаке и варваре?
Ипак, отужно је да данас киоск на углу има више посјетилаца него позоришна изведба неког Стеријиног или Нушићевог дјела. Поред интернета одлазак у биоскоп је постао непотребно губљење времена.
Потпуно је сигурно да смо се изгубили у налету увозних дарова да смо заборавили да волимо, цијенимо и подржавамо оно што је аутохтоно наше.
Наш проблем – на сам помен систематично окрећемо главу. Наше потешкоће досежу многе дубље узроке. Ми живимо на културном минимуму. Народ који је некоћ први у Европи користио нож и виљушку, данас тим истим ножем полако убија своје дугогодишње насљеђе и културу.
Баналан примјер
Приликом моје скорије посјете Музеју умјетности главног града Републике Српске број посјетилаца је био – 0. Чињеница да је одмах поред Музеја отворен локал са музиком уживо и веселим интерпретацијама најновијих фолк хитова звучи шаљиво. А група дјевојака која хрли према том истом локалу са цигаретом у устима је само сликовно обогаћивање оног што би се могло назвати пародија.
Да ли смо исписали наше странице и управо сада отварамо посљедњу? Да ли смо промијенили смјер на комапсу? Гдје је нестало non passaran?
Давно иза нас је остала 1847. Шта нам вриједе и најбољи узори из прошлости, ако помоћу њих не учимо да идемо даље од њих? Изгледа да смо нашу стару, дрвену играчку замијенили за нову, савременију са којом не знамо да рукујемо.
Незахвалност је недостатак културе. Можда би требали да размлислимо о поруци у Змајевим стиховима „ Куда ја нисам – ти ћеш доћи, што ја почех – ти продужи, још смо дужни – ти одужи.“
Ако не видите ствари какве јесу, барем видите ствари какви јесмо. Вјерујем да све док једанаестогодишње дијете размишља о Петру Кочићу као голману тамо неког фудбалског клуба, наша култура и ми ћемо и даље вегетирати између оног што смо некад били и оног што смо постали.
