Зауставите планету, хоћу да сиђем
Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.
Управо овим ријечима Иво Андрић је окрзнуо тематику данашњег стања на Балкану. Да ли због чињенице да се сви рађамо на историјској граници између истока и запада, неоспорно је да смо кроз историју изњедрили људе вриједне поштовања и дивљења. Тесла, Пупин, Цвијић, Андрић, Селимовић су само дијелови нашег историјског плочника. Ми знамо, ми увиђамо, али заборављамо.
Данас када нам линија наталитета све више иде ка доље, заборављамо да окаменимо барем оно што смо имали. Са помијешаним осјећањима можемо гледати на чињеницу да за 80 фенинга купујемо новине, а добијамо као гратис књигу познатог комедиографа и додатак о туризму.
Отужно је да једини труд медија у исказивању поштовања према оном што некад бијаше рубрика "На даншњи дан".
На данашњи дан
На данашњи дан смо изгубили нешто. На даншњи дан смо заборавили да се сјетимо. Све смо заборавили осим властите смрти.
Како онда очекивати да у скорије вријеме издигнемо из заборава људе који су неоправдано заборављени, иако су дали печат прошлом времену. Неколицини су позната имена: Атанасије Стојковић - творац првог српског романа, Јоаким Вујић - отац српског позоришта, Димитрије Давидовић - уредник првих српских новина.
Смисао живота је сврха живота. Човјекова сврховитост би требало бити његово дјело. Наша срамота је непоштовање оног што улази у тестамент наше историје. Чињеница да смо заборавили је знак да нас је свакодневица превазишла, а да је притом нисмо разумјели.
Трбухом за крухом
Често у посљедње вријеме можемо чути "Куда иду нове генерације?", "Наше вријеме је било другачије." Јесте, било је другачије, јер никад као до сад нисмо били толико "озапађени".
Зар можемо кривити младу особу која одлази у другу земљу, јер тамо има услове какве код нас неће имати ни у блиској будућности? Зар можемо осудити исту особу када окрене главу и на помисао о повратку? Али, зар можемо дозволити да резултат нас, постане производ других?
Изгледа да можемо и изгледа да јесмо.
То је судбина свих земаља на Балкану. Поред чињенице да по истраживању из 2013. године спадамо у 100 најсиромашнијих земаља на свијету, постали смо и шаблон оног од чега смо вјековима зазирали.
Отишли су. Многи су отишли: Бранимир Штулић, Мира Фурлан, Бранка Катић, Сергеј Трифуновић, Раде Шербеџија...
У једном од скоријих интервјуа Шербеџија је изјавио: "Глумим у америчким филмовима, јер ме тамо плаћају". Да ли је толико ирационално на овим просторима обезбједити услове како би се човјек професионално оставрио? Сасвим је сигурно да ће овакви примјери постати епизоде наше балканске саге, ако не окренемо кормило.
Колико ће трајати наше освјешћивање? Има ли краја мимикрији? Како ће гласити наш епитаф, ако неспретно испустимо будући нараштај?
Добрица Ћосић је ракао: "Лагање је најбоља врлина нашег народа. Лагање је облик нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције."
Сваки пас има свој дан
Сада се можемо зацрвењети на информацију да скоро сваки мјесец, због куповине лажних диплома, смјењујемо људе који су били на водећим мјестима у просвјети.
Аплауз.
Овакве ствари и објашњавају недостатак простора за истинске вриједности. Очигледно проговори па ћу ти рећи колико си књига прочитао није више ефикасна техника.
Веома скоро биће вријеме да се покупе шешири и мантили, да се изађе напоље и да се види које је доба дана, које годишње доба и има ли у овом опустошеном поднебљу људи који некуда иду.
