Ради остварења циљева НАТО је Србе прогласио шовинистичким лудацима, спремним да побију све око себе
Холивуд и НВО клевећу Србе
По трпељивости Срби нису најгори већ први међу народима. То је документовано пошто је Непрофитна међународна организација „Проџект имплицит”, у сарадњи са чувеним и најстаријим америчким универзитетом Харвард из савезне државе Масачусетс између 2002. и 2015. године спровела истраживање о расизму у Европи, анкетирајући чак 288.076 белаца са Старог континента.
И, ових дана саопштила: „Резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија”.
Вест је, због своје доброте, прошла некако мимо великих звона, а да је рђава дигла би се, јамачно, општа галама са јадиковкама у закључку.
– За попустљивост и трпељивост нашег народа, што се данас назива толеранцијом, знало се и пре истраживања. Али, да би остварила своје циљеве, НАТО империја је Србе прогласила шовинистичким лудацима, спремним да побију све око себе. Толики холивудски филмови су тобож доказ за ову тезу империје која се, на Балкану, ослања на кобајаги толерантне Хрвате и Албанце. Империји су, у ружењу Срба, највише помагали домаћи НВО јуришници и јуришнице. Али, Срби су у врху толерантних народа Европе. Важно је да ту истину чувамо, и да народ настави путем Светог Саве, путем хришћанског родољубља, које је увек и истинско човекољубље – каже за „Политику” др Владимир Димитријевић, професор у чачанској Гимназији, књижевник и православни мислилац.
Став је поткрепио низом навода, почев од Николаја Велимировића.
– У свом чувеном предавању „Национализам Светога Саве”, владика 1935. године истиче да Растко Немањић никад није дозволио да га дохвати шовинизам, те је помагао друге народе где је и кад је могао: „Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима другима наследио је србски народ од свог светитеља, и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама како наши први јунаци називају браћом људе друге крви, језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: ’Богом брате, Суљо Циганине!’ А Страхинић-бан, опет дервиша турског ословљава братом: ’Богом брате, старишу дервишу’.”
Димитријевић ређа следеће памћенице:
– Велики, а прећутани србски правник и историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност србског православља”, истакао је оно што су странци говорили о србској верској толеранцији. Тако је словачки правник и етнограф лутеранин Јан Чаплович, који је од 1809. до 1812. био саветник српске православне конзисторије у Пакрацу, за славонске Србе и њихову веру рекао: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!”
Чувени историчар Феликс Каниц писао је 1868: „Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан уколико се ради о црквеним заповедима”.
– У својој књизи „Карактер и менталитет једног поколења”, Драгиша Васић је одговорио на тврдње француског социолога Гистава ле Бона да су Срби, као и остали Балканци, „дивљаци и злочинци који умеју само да мрзе и убијају”. Васић описује искуство Првог балканског рата током којег су Бугари починили много зверстава над Србима и њиховом нејачи, али ови ни њих нису мрзили. Сведочи: „Мрзети, то је, имати урођену, необуздану, непомирљиву и смртну одвратност према некоме; а у јесен 1916. приликом српске офанзиве, земљаци г. Ле Бона зграњиваху се гледајући. како њихови савезници заробљеним бугарским војницима деле свој хлеб, често недовољан и за саме њих, и како ове благо и другарски распитују о местима кроз која пролажаху и о тамошњим приликама; мрзети, то је: са изразом дивљачког беса гледати омрзнутог, а истом приликом, земљаци г. Ле Бона беху очевици, како се бугарски рањеници носе на мазгама, пажљиво вођени од болничара, док поред њих малаксало корачаху србски рањеници, нимало лакше рањени од непријатељских; мрзети, то значи: имати одвратан ужас од некога, а на Божић 1916, и доцније, о великим празницима, србски војници примаху, у својим рововима, посете својих непријатеља, које гостише по србском обичају”.
Знаменити хирург др Исидор Папо, чију су родбину углавном побиле усташе (родом из Мостара), рекао је: „Ја никад нисам био циониста, али сам увек био апсолутни Јеврејин. Никад то нисам крио, мени је била част што сам Јеврејин и ја сам говорио да сам Јеврејин када то није било ни згодно казати, мада у Србији није било никада антисемитизма. Ја у овој земљи никада нисам осетио да сам Јеврејин, а уживао сам све почасти што може један човек да доживи”.
Др Максим Штернић, психијатар и професор Медицинског факултета, рекао је Јеши Алмулију: „Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе и од тога, али у службеној политици тога није било, ни код двора, ни код влада. За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или србским Јеврејима. На Јеврејском гробљу у Београду, на самом улазу, стоји велики споменик Јеврејима погинулим у ратовима за ослобођење, у балканским и у Првом светском рату”.
Загрљајни народ
Композитор Енрико Јосиф годинама је, подсећа др Димитријевић, упозоравао извесне америчке Јевреје који су се укључили у антисрпску кампању:
„Молим вас, зато, немојте се више укључивати у прогањање, барем вербално, Срба, јер Срби су наша есхатолошка, духовна браћа. А друго, живети у једној Србији и не осетити да сте Јеврејин, то нигде у Европи ни пре Хитлера није било. То је по природном закону тако. Срби су један невероватан народ, ја га зовем загрљајни народ, који чак туђина још више пригрљује него самога себе. Има једно осећање за туђина да буде према њему поштен, крајње братољубив, и то је разлог што је ова Србија сада овако распарчана и подељена”.
Политика књаза Милоша према муслиманима
Француски географ и етнограф Ами Буе, који је својевремено посетио Србију, писао је 1840. године: „Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије”.
Гвозден Оташевић,
Политика
