eNovosti.info

Брод који је почео Први светски рат - последња дунавска „пловна тврђава“

11-01-2018 10:09:09 | | / vostok.rs |

Речни монитор “Бодрог”/ “Сава”

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Остаци аустроугарског монитора �Бодрог� (наш �Сава�), пловеће тврђаве, с којег су 1914. испаљене прва топовске гранате на Београд, чиме је отпочео Први светски рат, налази се на обали Дунава код Аде Хује. Брод је три пута потапан и вађен из Дунава и Саве, а данас служи као пристан.

Више не личи на онај брод који је током бурног 20. века пловио под заставама четири државе, које више не постоје: Аустроугарске монархије, Краљевине Југославије, Независне Државе Хрвастке и ФБР/СФР Југославије. Министарство културе 2005. године га је прогласило културним добром и ставило под заштиту.

Питање судбине брода богате историје, покренуо је у Скупштини Србије посланик Жика Гојковић, а министар одбране Небојша Родић је одговорио да је идеја да се брод, који се налази на Ади Хуји , извуче из воде и преуреди у музејски простор где ће моћи да се погледају збивања у Србији од 1914. до 1918. године и да буде спреман за обележавање краја Првог светског рата.

На почетку првог светског рата, на Дунаву и Сави само су Аустроугарска и Румунија располагале речном ратном флотилом. Аустроугарска је створила моћну речну флотилу, која је одговарала њеним војнополитичким циљевима, а језгро су јој чинили монитори, оклопљени и наоружани бродови, способни да дејствују по свим циљевима на копну и да издрже противдејства земаљске артиљерије. На почетку рата Дунавска флотила је располагала са шест монитора и осам ведета.

Монитори, бојни бродови на рекама, били су дуги 50-60 метара, имали су оклоп дебљине 20-70 милиметара, који је штитио најважније делове од зрна земаљске артиљерије. Зрна са копна су могла једино да оштете димњак, ветроловке, јарбол, топовске штитове и просторије изнад оклопљене палубе, али тиме убојна моћ монитора није могла бити много умањена. Пушчана и митраљеска ватра имале су врло слабо дејство. Наоружање монитора било је снажно. Они са две куле имали су једну до три хаубице 120 мм и два топа истог калибра, два до три противавионска топа 70 мм и два до седам митраљеза. Тако тешко наоружани и оклопљени монитори били су релативно спори: брзина им се кретала 12-25 километара на час.


Монитор “Бодрог” 1917. године

Монитор “Бодрог” је изграђен 1904. године, заједно са монитором ”Темеш”, у бродоградилишту Данубиус-Сцхонисцхен-Хартманн у Будимпешти. Имао је депласман 440 тона, дужину 56,2 метра, ширину 9,5 метара и газ 1,2 метра. Наоружање: два топа 120 мм, топ 66 м, топ 40 мм. и пет митраљеза 7,9 мм Погон снаге 1.400 КС. Брзина 13 чворова. Оклоп - бок 40 мм, палуба 25 мм. Акциони радијус 500 километара. Посада: пет официра, 30 подофицира и 56 морнара.

ДЕЈСТВА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Два дана пре објаве рата аустроугарска флотила је концентрисала своје снаге. У саставу главнине њених снага на Дунаву, у оперативној бази у Земуну, поред монитора "Темеш", "Самош", "Кереш" и три патролна чамца, нашао се и монитор “Бодрог”.

Бомбардовањем Београда са овог монитора у 23.00 часа 28. јула 1914. године, Аустроугарска је почела први светски рат.

Током 1914. године монитори су без већих губитака и оштећења уздужном и бочном ватром подржавали операције аустроугарских снага, рушили места дуж обала и успешно продирали из Дунава у Саву, дефилујући поред Одбране Београда, која није имала средстава којима би им се супроставила. Србска војска није имала своју флотилу. Пољска артиљерија није се могла са успехом супроставити мониторима, а није било брзометне артиљерије већег калибра, великих почетних брзина и положене путање.

Крајем септембра аустроугарска команда је одлучила да пребаци део флотиле из Дунава у Саву, где су вођене борбе, пошто део флотиле стациониран у Брчком није могао да ступи у дејство услед ниског водостаја.

Монитори су постигли велике успехе и после пораза аустроугарских офанзива садејством и потпомагањем трупа које су се повлачиле, као код Винче и Вишњице, код понтонског моста код Београда и других места. Да није било монитора, гоњени непријатељ би претрпео теже губитке.


Бодрог код Београда

У новембарској офанзиви флотила је потпомагала прелазак своје војске код Гроцке. Офанзива се завршила неуспешно за аустроугарску војску и приликом повлачења преко Саве и Дунава након пораза на Колубари. Том приликом значајну помоћ указала је флотила копненој војсци подржавајући повлачење левог крила, које се ослањало на ток Дунава код Гроцке. Монитори су интензивно и непрекидно по групама нападали српске трупе, које су напредовале правцем Гроцка - Београд и тиме штитиле повлачење сопствених снага преко Винче и Вишњице, где је 15. децембра извршено њихово извлачење преко Дунава. Том приликом, због недовољног броја парних понтонских скела, превожење трупа вршено је мониторима, наоружаним бродовима и патролним чамцима. Србска војска покушала је ометати дејства монитора поновним минирањем Дунава, што су онемогућили патролни чамци.

Група монитора, која је упућена у Саву, подржавала је повлачење сопствених снага код Новог Села, а нарочито код Шапца, где је уједно пружила помоћ у евакуацији града. Код Београда јединице флотиле штитиле су трупе које су се извлачиле из борбе преко Савског моста и то врло ефикасно, све до последњег момента.

Монитори су дуж читавог тока Саве, од Новог Села до Београда, уништавали сва превозна средства, да се спречи прелаз српске војске из покрета и онемогући даље гоњење потучених јединица. Уништен је и сав прелазни и други материјал, који су трупе због брзог повлачења оставиле. По извршеном повлачењу монитори су уништили и понтонски мост на Сави.

Аустроугарска Дунавска флотила је извела своје најважније операције за време преласка снага фон Макензена код Београда. Дунавска флотила, од осам монитора и две ведете, имала је задатак да потпомаже преласке 3. аустроугарске армије код Београда, и то на Сави, код Аде Циганлије, и на Дунаву код Калемегдана и низводно.

У току ноћи 6/7. октобра, после артиљеријске припреме, укрцан је у Земуну први ешелон једне дивизије и пребачен десним и левим рукавцем Великог ратног острва испод самог Калемегдана. Ти аустроугарски делови, уз велике губитке, искрцали су се и укопали код железничког насипа, испод самих зидина Калемегдана, а снажан противнапад и ватра србских трупа са тврђаве довели су их у врло тешку ситуацију. Пребачене јединице нису могле да успоставе мостобран. Њихов положај био је отежан због кише и слабе прегледности, тако да су остајале без артиљеријске подршке и везе са позадином и трпиле велике губитке. Даље прелажење трупа у току 7. октобра је потпуно обустављено. Четири моторна чамца флотиле, који су стављени на располагање команди прелаза, били су уништени од српске артиљерије. У таквој ситуацији сав терет борбе преузели су монитори, па Аустријанци могу њима само захвалити што су искрцани делови издржали до 8. октобра, када је уз подршку чамаца успело да се помоћу чамаца под калемегдан пребаце нове снаге.

У тешкој ситуацији непријатељска команда упутила је у помоћ својим искрцаним трупама миоиторе "Бодрог" и "Марош", али су они упали у јаку ватру са Врачара. За подршку "Бодрога" и "Мароша" упућена су јоштри монитора: "Сава", "Кереш" и "Лајта", а тешка артиљерија је напала српску артиљерију. Успешно дејство аустријске тешке артиљерије омогућило је мониторима "Лајта" и "Кереш" да се дунавским рукавцима привуку до погодних места испод Калемегдана и да, заклоњени од дејстава српске артиљерије, отворе бочну ватру из непосредне близине на српске положаје, које су им искрцане трупе и гласом и сигналима показивале. Благодарећи материјалној подршци и сигурности због присуства монитора, искрцана аустријска војска одржала се до ноћи 7/8. октобра, када су јој стигла нова појачања. За то време монитори "Бодрог", "Марош" и "Сава", у смени са "Темешом", "Ином" и "Енсом", са простора око горњег рта Великог ратног острва гађали су српску артиљерију на Врачару и Калемегдану.

Седмог септембра монитори су постигли значајне успехе, али су следећег дана доживели тешке тренутке.

Трупе фелдмаршала Макензена успеле су да пређу Саву у Дунав и да 9. октобра заузму Београд. Од тог момента престале су ратне операције те флотиле на том сектору.

После дејстава код Београда, монитори аустроугарске Дунавске флотиле су дејствовали на румунском фронту. Међу њима је био и монитор “Бодрог”.

Пред крај рата Дунавска флотила састојала се од два дивизиона монитора и од дивизиона патролних чамаца. Била је подељена у борбене групе од по два монитора и по два патролна чамца. Укупно је флотила имала осам монитора ("Босна", "Енс","Сава","Темеш", "Бодрог", "Кереш" и "Самош")

После пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, Дунавска флотила је подржавала и обезбеђивала прелазе аустроугарске војске у Србији са артиљеријом, а уз то и штитила конвоје речних транспората. уз Дунав.

После формирања састава од свих пловних објеката, флотила је 13. октобра испловила из Браиле.

Приликом подржавања преласка остатака аустроугарске војске из Србије на леву обалу Дунава код Панчева, у току ноћи 31. октобра 1918, због изненадне појаве магле, насукао се монитор "Бодрог". Монитор се није могао одсукати, па су му у помоћ притекли други монитори, а после њих брод за спасавање "Самсон" и најјачи дунавски реморкери "Вулкан" и "Донау". Реморкери су при покушају спасавања потпопљени од артиљерије српске војске. Тако је монитор постао плен српске војске.

Командант аустроугарске флотиле, капетан бојног брода Мариус Ратковић, који се од 28. октобра налазио са командним бродом у Новом Саду, примио је 30. октобра депешу о предаји Дунавске флотиле мађарској влади у Будимпешти. Југословени и Чеси, укрцани на бродовима флотиле, отказали су послушност.

После сједињења свих бродова флотиле код Новог Сада, флотила је 1. новембра наставила узводну вожњу, с тим да што пре стигне у Будимпшету.

У САСТАВУ РЕЧНЕ ФЛОТИЛЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

После закључивања примирја 1918. године за Централним силама, а сходно условима капитулације аустроугарске војске, адмирал Трубриџ је послао у Будимпешту свог помоћника са оделењем бродараца из српске Бродарске команде и неколико енглеских морнара. Двадесет четвртог децембра 1918. године у Београд је дотегљено пет монитора(,,Сава” , ,,Енс” , ,,Босна” , ,,Темеш“ и ,,Кереш“) и патролни чамци ,,Барч” и ,Велс”.

Први ратни бродови новоформиране државе упућени су ка Будимпешти да гуше револуцију у Мађарској. У Будимпешту су упућени монитори ,,Босна” и ,,Енс” са једним моторним чамцем, док је монитор ,,Кереш“ упућен у Сегедин. У међувремену је дошло до преврата и супростављања владе Беле Куна. Када су монитори упловили у Будимпешту, мађарске јединице народне војске су са обале и мостова напале мониторе при упловљавању. Том приликом рањен је и командант групе монитора поручник бојног брода Дарко Мажуранић (негде пише да се звао Божидар), унук песника Ивана Мажуранића.


Монитор "Сава" у саставу Речне флотиле Краљевине Југославије

Командант састава је одлучио да се и поред опасне ситуације у коју је запао, по сваку цену повуче. При повлачењу, монитори су нападнути са свих страна митраљеском ватром и бомбама са мостова. Ипак су прошли поред препрека, па и минских, и сутрадан стигли у Бају, где су остали на стражи. Ту су им се прикључили бродови под мађарском заставом, а кратко време након тога сви монитори, осим ,,Кереша,, , допловили су у Земун, потом у базу у Новом Саду, где су сачекали одлуку, према мировном уговору, о њиховој подели међу подунавским земљама. Југославија је добила мониторе ,,Босна” , “Енс” , ”Кереш” и ”Бодрог”, који су добили нова имена - ,,Вардар” , ,,Драва” , ,,Морава” и ,,Сава”. Тако је аустроугараки монитор “Бодрог” постао југословенски “Сава”

У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941. ГОДИНЕ

У Априлском рату 1941. године монитори “Вардар” и “Сава” нашли су се у Дубовцу. Командант монитора “Сава” био је поручник бојног брода Миливој Коцкар.

Наиме, чим је Божидар Аранђеловић, командант монитора ,,Морава,, добио телеграм од поручника бојног брода Божидара Николића да се Команда Базе Речне флотиле извлачи из Новог Сада и да ће мост на Тиси код Титела бити срушен, запловио је низводно и око двадесет и три часа 11. априла, пристао је са бродом на шлеп на десној обали Саве у Београду. Одмах су се састала сва три команданта монитора јер су ,,Сава,, и ,,Вардар,, упловили истог дана по подне. С њима је упловио и реморкер ,,Танаско Рајић,, , који је шестог априла положио мине на ушћу Нере у Дунав. Одлучено је да да се сва три монитора потопе, да се посаде укрцају на реморкер ,,Танаско Рајић,, и путнички брод ,,Корана,, , а затим пребаце у Забрежје(око 40-ак километара удаљено) код Обреновца. Од Обреновца до Боке требало је да се морнари пребаце возом. Посада ,,Вардара,, је прва потопила свој брод и укрцала се на брод ,,Танаско Рајић,, , затим је потопљена ,,Сава,, , чија је посада укрцана на ,,Корану,, и најзад ,,Морава,, чија је посада подељена и укрцана на ова два брода.


Потопљени монитор, април 1941.

Морнари су се тешко растали од својих бродова. Многи од њих су плакали или стајали немо док су бродови лагано одлазили на дно. Много суза је потекло у хладној априлској ноћи. Растајало се од нечега чему се припадало свим бићем. Тежак је растанак морнара и брода, нешто се стегне у души, а коментара нема.

Монитори су потопљени око један час дванаестог априла, а реморкери су одмах запловили. Када су пловили испод моста преко Саве, одмах изнад ушћа Саве у Дунав, зачула се страшна експлозија. На бродове се срушио мост.

Шта се десило? Због надирања немачких оклопних јединица и моторизованих трупа кроз Срем, одлучено је да се мост између Земуна и Београда сруши у ноћи између једанаестог и дванаестог априла. Био је то део плана одбране Београда и уобичајена борбена радња у спречавању непријатеља у савлађивању водене препреке каква је Сава. Та дужност поверена је инжињеријском потпоручнику Оскару Кланчеку, после рата потпуковнику Југословенске народне армије. Он није био обавештен о проласку бродова, јер садејства организованог није ни било.

Од 110 укрцаних чланова погинуло је 95, а остале је спасао реморкер ,,Рашка,,. Међу погинулима био је и командант монитора ,,Вардар” , поручник бојног брода Миливој Коцкар.

Касније је у Обреновцу формиран Мешовити одред од преосталих чланова посаде монитора и осталих бродова који су били потопљени у близини Забрежја. Ових 450 људи, наоружаних личним наоружањем и поскиданим митраљезима са бродова, кренули су према Јадрану. Једна група је и стигла у Боку, а друга само до Пала код Сарајева, где су се јавили Врховној команди, од које су добили наређење: ,,Положите оружје, јер је донесена одлука о капитулацији,,. Тако су се ови јунаци борили на Дунаву и Сави, потопили своје бродове да непријатељу не падну у руке, а капитулирали на босанским планинама изнад Сарајева.

ПОСЛЕДЊИ РЕЧНИ МОНИТОР


Монитор “Сава” у саставу Речне ратне флотиле ЈНА

Имао је, после извешене реконструкције и пренаоружања, депласман 380 тона, димензије 56x9,5x1,5 м. Погон се састојао од две стапне машине од 515 киловата (700 коњских снага). Пловио је брзином 22,5 км/час, а посаду је чинило 90 чланова. Био је наоружан са два топа 105 мм, двоцевним топом 40 мм, једноцевним топом 40 мм и четири топа 20 мм.

Монитор “Сава” је извађен од речне флотиле Независне Државе Хрватске 1943. године. Задржао је име ”Сава”, а партизани су га потопили ноћу 8/9. септембра 1944. године код Славонског Брода

Потопљени монитор код Славонског Брода је извађен и реконструисан 1952. године и уведен у састав Речне ратне флотиле под именом “Сава”. Пловио је до 1962. године, а онда је 1963. године расходован. Његовим изласком из флотне листе наше Речне ратне флотиле нестали су са дунавске сцене монитори, класични артиљеријски бродови, који су дали свој пун допринос историји ратовања на Дунаву.


Нажалост, послењди наш монитор је овако завршио

У плану је била градња још једног монитора до краја 1963. године, али то није оставарено. Речни монитор је имао карактеристике класичних артиљеријских бродова са јаким артиљеријским наоружањем и добро оклопљеним боковима и палубом. Због ограничених маневарских могућности и развоја савремене авијације постао је уносан циљ за њена дејства. Био је намењен за дејства по циљевима на копну и на води ради подршке јединицама Копнене војске у дејствима дуж река.

Бошко Антић, контраадмирал у пензијиБошко АНТИЋ