Како су донски Козаци бирали своје атамане?
Козаци су још у феудално време, много пре општеприхваћених „стубова демократије“ – Француске, Енглеске или САД – били пример праве демократије. На Дону је (руски - Войсковой круг*) Војни савет као највиши орган самоуправе одлучивао о свим важним стварима – избору козачког атамана, склапању споразума са московским царем и да ли ће бити рата, тј. да ли ће Козаци учествовати у ратним походима.
Борис Алмазов** у својој књизи „Изградња козачких кућа“ говори о процедури избора атамана.
„Атамана – изабраног лидера у козачкој заједници – бирају најдостојнији Козаци који су показали личну храброст и славу. Атаман је највиши командант козачке војске (у зависности од тога коју дужност врши, постојали су војни, парадни, казнени и штабни) или шеф козачке административно-територијалне јединице (окружни атаман, атаман одељења, станице или салаша). Атаман је био командант војне јединице или неког оружаног одреда“, објашњава познати етнолог.
Узгред, интересантно је и само порекло речи „атаман“. Међу лингвистима постоји мишљење да реч има туркофонско порекло и значи „старешина хиљаде“. Други научници сматрају да је реч „атаман“ комбинација готско-германске речи atta – „отац“ и mann – „муж“ или „витез“, то јест отац муж или витез. Овде је умесно приметити да Козаци и данас атамане ословљавају са „батко“ или „оче“, што дефинише улогу атамана у козачкој заједници, али и подсећа на историјско и културно наслеђе руског народа.
Ратни атаман је главни војни командант. Од када је донско козаштво било подређено цару Петру I, ратни атамани се од 1723. године не бирају, већ именују. Од 1866. године, атамане су звали ратни атамани и добијали су сва права као и генерал-губернатори и команданти војних округа.
Походни атаман је главни козачки начелник током похода. Ако је ратни атаман лично кренуо у походе, од 1775. године формирао би се атамански пук. У историји козаштва постојала су два атаманска пука – Донски и Оренбургски.
Постојали су и атамани који су били задужени за комуналне послове, лов, одговорни за трговину, пуковски, сеоски, хуторски и окружни. На пример, у приморским местима бирани су атамани који су били одговорни за риболов и називали су их ватамманима, као и они који су били задужени за доделу послова и производне погоне. Сви ови атамани помињу се у новгородским списима из XIII века. У Малорусији и Новорусији атаманима су називали и сеоске старешине, као и друге искусне и ауторитарне главешине у различитим делатностима.
Круг* се окупљао на трговима испред главне сеоске колибе, капеле или цркве. То место се називало мајдан. Недељом или на празнике атаман је појављивао испод црквене стрехе и позивао Козаке на сабор. Јесаули (козачки чин) слали су позиве и кретали се улицом са прогласом у рукама, те су на свакој раскрсници, уз заустављање, викали: „Атамани су јуначине, дођите на мајдан због сеоских послова!“. Након тога, сви сељани су се журно упућивали на тргове (мајдане). На „гласању“ су учествовали сви одрасли Козаци, осим жена и осуђеника, који су имали забрану. Малолетни Козаци могли су се налазити на Кругу само под надзором свог оца или кума.
Једноставно речено, право гласа имали су, у духу тог времена, сви пуноправни чланови козачке ратне заједнице. У то време, у свим европским државама, уз изузетак градова Ханзеатске лиге у којима су владали трговци и лихвари, владао је потпуни апсолутизам и „игра престола“. Трон и круна били су наследни, а ако није било тако, претенденти су их освајали ратом.
Али, вратимо се на Дон из XVII века. У центар сабора износиле су се хоругве или иконе и зато су Козаци стајали без капа на глави. Када је стари атаман „предавао дужност“, он је одлагао свој штап са буздованом и питао млађе атамане ко ће подносити извештај. Такво право није имао свако, а сам атаман, без одобрења судије, није могао подносити извештај. Отуда и изрека: „Атаман није слободан ни да реферише“.
Постојале су и прећутне церемоније и традиције. Током избора атамана, сваки кандидат или говорник излазио је у Круг* и скидао капу. Ако је кандидата било неколико, сви су приликом кандидовања седели без капа. Генерално, обичај да се оголи глава значио је покорност и послушност, потчињавање своје воље другом (ономе ко има капу). Сви остали Козаци у Кругу били су са капама. Узгред, до Октобарске револуције Козаци су носили војне шапке и крзнене шубаре старе форме. „Азијски Козаци“ носили су округлу шапку која је подсећала на кубанку, али савремена кубанка је потиснула козачку шубару, која је потом коришћена у Великом отаџбинском рату (Другом светском рату), откад је „кубанка“ постала и модни детаљ.
Сам Козак није имао право да сам себе предлаже, али је могао да агитује – да почасти своје бираче храном и пићем. Тако су на Кругу настајале „партије“ које су, уз опијени кураж, агитовале за своје кандидате. Ипак, свештеник је бранио да се превише разгале, а шеф изборног штаба био је јесаул (козачки чин) и представници суда. Када би се кандидује довољан број лица, њима се по реду давала реч да изнесу свој програм.
Без обзира на број кандидата, гласање и пребројавање гласова вршило се за сваког кандидата посебно, чак и ако за њега гласа само један кандидат. Сваки кандидат за кога се гласа морао је да изађе на средину Круга и да се поклони на све четири стране: крсту и свештенику, старцима, организационом комитету и селу. У стара времена гласање се обављало са исуканим и подигнутим оштрицама, па је било веома лако сабрати гласове свих пуноправних чланова заједнице. Ако су кандидати добили исти број гласова, Круг се поново саста
Аутор: Аркадиј Талисвејбер
