Корејски рат: Како је МиГ-15 зауставио америчку надмоћ на небу
Супериорност изузетног ловца МиГ-15 била је један од кључних чинилаца који су довели до вођства руских пилота у ваздушном рату изнад Кореје.
Ратно ваздухопловство САД (USAF) у септембру 1950. године је извршило масовни дневни напад на севернокорејски град Синуију. Осамдесет бомбардера Б-29 је у нападу изазвало највеће страдање цивила после америчког атомског бомбардовања Нагасакија. Цео град, изграђен од бамбуса и дрвета, у потпуности је изгорио. Више од 30 000 невиних цивила је умрло у пламену.
Северна Кореја, која није могла да заустави нападе ваздухопловних снага САД, Велике Британије и Аустралије, обратила се за помоћ Москви. Руси су послали најновије ловце МиГ-15 којима су управљали искусни пилоти, ветерани Другог светског рата.
Резултат је био драматичан. У првом ваздухопловном боју између руских и америчких авиона изнад Кореје 1. новембра 1950. године Руси су срушили два Мустанга без губитка иједног МиГ-а.
„Америчка надмоћ на корејском небу је окончана”, пише ратни пилот у пензији Сергеј Крамаренко у својој књизи „Ваздушне борбе изнад Источног ратишта и Кореје”. На корејском небу руски асови су се суочили са западним противницима у првим окршајима борбених авиона на млазни погон. Изнад полуострва руски пилоти су више пута у смртоносним ваздушним биткама победили много веће формације борбених авиона и послали десетине бомбардера „у старо гвожђе”.
У овом чланку ћемо проучити разлоге руске надмоћи над далеко већим западним вазухопловним снагама.
МиГ-15: Авион који је запрепастио Запад
МиГ-15 је био кључни чинилац за успостављање руске надмоћи. Авион је могао да лети на већим висинама од западних авиона као што је F-86 Sabre, тако да су пилоти с лакоћом могли да побегну пењући се на висине изнад 50 000 стопа, знајући да их непријатељ не може пратити.
Као друго, МиГ је имао веће убрзање и брзину – 1005 километара на сат у односу на 972 километра на сат. Мигова могућност пењања 9200 стопа у минути такође је била већа од 7200 стопа колико су постизали авиони F-86.
Кључни чинилац у ваздушном ратовању је наоружање. Мигови су били наоружани топовима који су могли да погоде мету с удаљености од хиљду метара, док су топови америчких бомбардера Б-29 имали домет од 400 метара.
Кључни фактор у ваздушном ратовању била је разлика у наоружању / USAFКрамаренко објашњава: „Показало се да у домету између 1000 и 400 метара наши авиони могу да отворе ватру и униште бомбардере, док су сами изван домета њихових митраљеза. То је била најгора погрешна процена америчке команде – грешка техничара који су пројектовали и произвели авионе. У суштини, велики и скупи бомбардери нису могли да се одбране од топова наших мигова.”
Високо експлозивни меци које је испаљивао МиГ-15 стварали су у непријатељским авионима рупе величине око једног квадратног метра. Ретко који од тих авиона би опет полетео чак и да су њихови пилоти неким чудом успели да се врате с оштећеним авионом. С друге стране, МиГ-15 је захваљујући „дебљој кожи” могао да поднесе више погодака и сигурно се врати у базу.
Командант Ваздухопловних снага у пензији, генерал пуковник Чарлс „Чек“ Клевеленд је изјавио за часопис Air & Space: „Морате запамтити да је мали МиГ-15 у Кореји успео да учини оно што сви Фоке-Вулфови и Месершмитови током Другог светског рата никада нису успели: да са неба отера бомбардере америчког ваздухопловства.”
Пилоти прекаљени у Другом светском рату
Већина руских пилота који су учествовали у Корејском рату били су ваздухопловни асови Другог светског рата који је завршен шест година раније. Иста је ситуација била са америчким и британским пилотима. Пилоти све три земље су се у Другом светском рату борили против врхунски обучених пилота Луфтвафеа, али сада је постојала разлика.
Ваздушне битке које су пратиле продор снага Русије према Берлину биле су немилосрдне. Тамо се „Црвена ваздухопловна сила” суочила са све више очајним, бројчано надјачаним, али ипак смртоносним пилотима Луфтвафеа који су бранили своју домовину.
Тако су руски пилоти стекли боље борбено искуство и развили вештине за блиску борбу с другим авионима која је недостајала њиховим западним противницима.
На пример, прва велика ваздушна формација коју је Русија послала у Кореју, 324. IAD, била је дивизија пресретача којом је командовао пуковник Иван Кожедуб, који је са 62 срушена непријатељска авиона био најбољи ас савезничких снага у Другом светском рату.
Боља тактика
Руси су такође користили бољу тактику, што им је омогућило да стекну предност над западним ваздухопловним снагама. На пример, велике формације мигова би чекале у заседи с кинеске стране границе. Када би авиони снага запада ушли у „Алеју мигова” (како су пилоти западних снага називали северозападни део Северне Кореје, поприште многих ваздушних окршаја), мигови би се спустили с великих висина у напад. Ако би се мигови нашли у неповољној ситуацији у борби, покушали би да се врате преко границе у Кину.
Руске ескадриле авиона МиГ-15 су деловале у великим групама, али главна формација се састојала од три пара авиона.
Први пар МиГ-15 би напао непријатељске F-86 Sabre. Њих би штитио други пар. Трећи пар се задржавао на већој висини, спреман да пружи подршку осталима по потреби. Овај пар је имао већу слободу, а могао је да напада и мете по жељи, као што су F-86 који су остали без помоћне летелице.
Руска укљученост у рат имала је значајан споредни ефекат на морал Северне Кореје и Кине. Када су Руси почели с обуком кинеских ратних пилота за управљање миговима, открили су да су Кинези у лошој телесној кондицији и да једва устају из авиона након летећих вежби.
То је највише било последица њихове исхране: три шоље пиринча и шоља чорбе од купуса на дан. После неколико недеља исхране која је била уобичајена за руске пилоте кинески пилоти су били у стању да издрже напоре ваздушне борбе.
Истовремено, пилоти из Северне Кореје су почели да изводе чуда у ваздуху. Срушили су неколико америчких авиона који су раније кружили око њих.
Тврдње и контратврдње
Упркос томе што су совјетски и кинески поверљиви документи постали доступни, Ратно ваздухопловство САД се и даље придржава своје теорије о односу срушених авиона 1:7/8/9, мада је и то мање од оригиналне тврдње да је однос био 1:14, што је важило као историјска чињеница до деведесетих година прошлог века.
Узмимо на пример ваздушну битку 12. априла 1951. године у којој су Американци изгубили 25 стратешких бомбардера и око сто пилота. Тај дан су назвали „Црни дан” и америчко ратно ваздухопловство је прогласило недељу дана жалости. А ипак су Американци тврдили да су тада срушили 11 МиГ-ова.
„У стварности“, каже Крамаренко, „сви наши борбени авиони су се сигурно вратили из мисија, а само су три или четири мига имали рупе проузроковане пуцањем из митраљеза. Узрок погрешним бројкама је чињеница да су Американци бројали авионе које су срушили помоћу система за фотографисање везаног уз наоружање авиона. Претпостављам да су амерички пилоти рачунали да су ме срушили – и то барем два или три пута.“ Американци су на тај начин „срушили” више мигова него што се борило у Кореји.
Руси су имали далеко прецизнију методу бележења броја оборених авиона. Пилоти су морали да сниме јасне и препознатљиве фотографије обореног авиона, чије би остатке прикупио посебан одред и потврдио број.
Ово се показало као проблематично. Многи погођени амерички авиони који су се повукли према мору и пали у воду нису се бројали као руске победе. Понекад би непријатељски авиони пали у недоступна подручја као што су шуме или кланци где одред за потрагу није могао да их нађе. Ови оборени авиони код Руса се никада нису рачунали као победе.
МиГ-15 је одиграо кључну улогу у заустављању америчког напредовања / WikipediaУ стварности су Руси задавали тешке ударце западњачким ваздухопловним снагама. Погледајмо сукобе из септембра 1951. године.
Према документима којима је приступ омогућила 64. борбена ваздухоловна јединица совјетских ваздухопловних снага, пилоти две совјетске дивизије срушили су 92 непријатељска авиона, притом изгубивши само пет властитих авиона и два пилота. Међутим, према америчким записима, њихови су губици износили шест авиона. Према истраживањима у раздобљу после хладног рата која су спровели руски и страни научници, број губитака снага запада током септембра 1951. године износи 21 авион срушен у борби с миговима. Такође је осам борбених авиона било толико тешко оштећено да вероватно никада више нису узлетели.
Према томе, чак и ако узмемо у обзир ове врло конзервативне бројке, однос губитака између двеју страна током окршаја у септембру је 4:1 у корист руских пилота. Међутим, западни аутори, историчари и аналитичари тврдоглаво одбијају да измене претеране податке о успешности америчког ратног ваздухопловства.
Слично неслагање односи се и на Аустралију, која је послала своју 77. ескадрилу авиона Gloster Meteor у Јужну Кореју. Једног хладног дана у децембру руски авиони предвођени Крамаренком су у извиђачком борбеном лету наишли на тих двадесетак авиона британске производње.
Чим су се мигови пробили у формације „Глостера”, тај дан је постао несрећан за Аустралијанце. После само неколико секунди тло је прекривало неколико десетина пожара, што су били остаци тих несретних авиона. Само један пилот је преживио и успео да се пробије кроз пакао борбе и да се врати кући.
Руси су видели како аустралијски пилот бежи из борбе, помирен са својом судбином и одбија да уђе у борбу. „Пробудио је сажаљење у мени“, написао је Крамаренко. „Глостери су престали да буду непријатељ у том тренутку и одлучио сам да га пустим на миру. Нека се врати кући на свој аеродром и исприча каква је судбина задесила остатак његових другова који су хтели да униште град у Кореји, а чији авиони су завршили у ватри на обронцима поред тог града и његове железничке станице!“
Крамаренко додаје: „И даље ме збуњује зашто су Американци дозволили тим жутокљунцима да се боре у застарелим авионима без подршке авиона Sabre.“ Иако су претрпели тешке губитке, Аустралијанци су веровали да су срушили један МиГ у блиском окршају, а да су сами изгубили само три властита авиона. Руси више никада нису наишли на припаднике ескадриле „Глостера” на корејском небу. Заправо су Американци поштедели аустралијске снаге.
Грешке из Москве
Однос успешности у Корејском рату био би још већи у прилог мигова да није било непромишљене идеје совјетског вође Јосифа Стаљина да ротира комплетне екипе борбених посада. Стаљин, који није разумео моћ ваздушне борбе, у почетку није дозволио авионима МиГ-15 да учествују у ваздушним борбама изнад Кореје.
Као резултат Стаљинове наредбе, млади пилоти с мало или нимало борбеног искуства су заменили руске асове из Другог светског рата који су били изразито успешни у окршајима 1951. године. То је омогућило деморалисаним припадницима америчког ратног ваздухпловства да се врате у игру и сруше низ руских авиона.
Други чинилац који је ишао у корист америчких снага је био „G-suit“, летачки комбинезон који омогућава пилотима да лете без излагања екстремним условима којима су изложени борбени пилоти.
Совјетске ваздухопловне снаге нису имале ту битну опрему и зато су многи руски пилоти морали да прекидају летење на више недеља или месеци како би се опоравили од напора борбе.
Једнакост је успостављена након што се већи број пилота ветерана Другог светског рата вратио у Кореју, али са Стаљиновом смрти 1953. године рат се приближавао крају. Како то није била битка за домовину, нико од руских пилота није желео да буде последњи који ће изгубити живот у том рату, па тако више није било епских битака на небу изнад Кореје.
Ракеш Кришнан Симха,
Руска реч
