Творац Сретењског устава – од прогона до заборава
Осим што је 15. фебруар Дан државности, ово је и Дан уставности јер је у Крагујевцу, 1835. године усвојен први највиши правни акт у историји Србије – Сретењски устав. Његовог творца, Димитрија Давидовића, 183 године након што је Србији подарио један од најмодернијих и најдемократскијих устава тога доба, само се ретки сећају. Ни у ове празничне дане нису најављене званичне посете његовом гробу у Смедереву. Место где почива овај знаменити Србин није у агенди државних и локалних званичника, иако се на пролеће ове године навршава и 180 година од његове смрти.
Око пустог гроба на старом гробљу у „срцу” Смедерева, одзвања тишина. „Димитрије Давидовић, сав Србин”, епитаф исписан старом српском ортографијом на надгробној плочи, а који је сам осмислио, остао је данас као једина опомена да је овај човек заиста и био сав Србин.
Тековине које је оставио у аманет свом народу, неизбрисив су историјски траг.
Осим што је написао Устав којим се у Србији укида феудализам, а власт дели на законодавну, судску и извршну, Давидовић је утврдио и боје државне заставе, осмислио грб династије Обреновић... Био је и отац српског новинарства, публициста, издавач, дипломата, лични кнежев лекар, секретар, саветник.
Рођен је у Земуну 1789. године. Школовао се у родном граду, Пешти, Сремским Карловцима, а са 24 године одлази у Беч да студира медицину. Али, живот у тадашњој престоници Хабзбуршке монархије, одводи га другом позиву – новинарству. Заједно са Димитријем Фрушићем, кога је Давидовић познавао још од школовања у Пешти, оснива „Новине сербске”, прве новине на матерњем језику у Бечу где је у то време живело много угледних Срба. Дозволу им је дао лично први аустријски цар Франц. Покренуо је Давидовић и своју штампарију, 1. августа 1813. када објављују првих 200 примерака. Временом су почели да пишу и вести о збивањима у Србији. Димитрије је сарађивао са великим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других. Након десетак година новине су запале у финансијску кризу, а Давидовић у дугове.
По гашењу листа писао је Милошу Обреновићу молећи га да у Србији настави са радом. Убрзо постаје први кнежев секретар и породични лекар. Давидовић је по налогу кнеза неко време радио на Уставу, који је упркос Милошевом одлагању, ипак усвојен на Сретење 1835.
На снази је био само две недеље. Ипак, довољно да до данас остане најлибералнији Устав који је Србија имала. Управо због слобода које је овај највиши документ давао обичном човеку, а под притиском великих европских сила, Милош Обреновић га је укинуо, сваливши кривицу на уставотворца. И то није све. Кнез је Давидовића преко ноћи пензионисао и протерао из Београда. Димитрије је одабрао да живот са породицом настави у Смедереву, како је изјавио, због лепоте предела и здравствених разлога. Остало је забележено да је добио кућу у центру града, имање у околини и апанажу од 300 златних гроша годишње. Прогон је, ипак, потпуно скрхао овог слободоумног човека, очито, превише либералног за време у ком је живео.
У Смедереву није нашао свој мир. Умрли су му супруга и деца, а његови последњи дани били су тешки и тужни. Самовао је у беди, заборављен од свих. Преминуо је у 48. години, 25. марта 1838. Сахрањен је на свом имању, како му се не би знао гроб. Вест о његовој смрти нису пренели у Србији. Чак ни новине које је покренуо и био први уредник. Европа је о овоме сазнала из листова које су Срби из Угарске издавали у Пешти.
Тек када је Милошева страховлада завршена, Давидовићев гроб је пронађен и посмртни остаци пренети на смедеревско гробље и положени поред црквице из 15. века. Нажалост, највећи број грађана Србије не зна где почива творац првог српског Устава. Није мало ни Смедереваца који не знају да је у центру њиховог града сахрањен Димитрије Давидовић, као ни да је баш у њиховом граду провео последње три године живота.
Традиција недовољног поштовања лика и дела човека који је дао велики допринос у стварању модерне Србије, нажалост, наставља се. Давидовић је одувек уживао већи углед у свету, него у сопственој земљи у којој је умро и почива заборављен.
Оливера Милошевић,
Политика