Трагична судбина великих руских песника (11.) - Пастернак
. У�� дому својх родитеља�� срео се једном� са грофмТолстојем� који је� дошао да слуша песникову мајку,� пијаниситкињу Розалину� Пастернак, а чести гости су били и Левитан,� Серов,� Скрабин, Рилке…
. Најпре учио сликарство, а пет година студирао компоновање на� московском конзерваторијуму
. У Малбургу студирао филолозофију кд професора Германа Когена
. Од тридесетих година преводилаштво му постаје� главна преокупација: преводи Шекспира,� Гетеа,� Китса,� Бајрона,� Шилера, грузијске песнике
Пре тачно 55 година,� 30. маја 1960.� г,� у својој вили у Перделкину код Москве,� умро је један од највећиох руских писаца XX века,� Борис� Леондович Пастернак,�� добитник Нобелове награде за књижевност (1958. )
�Одрастао и однегован у породици уметника,� оца сликара и мајке пијнисткиње
�Пастернак,�� је рођен 10.� фебруара 1890. г.�� у Москви� у јеврејској породици. Отац му је био сликар,� а мајка пијанисткиња,� па је од раног детињства био окружен уметношћу: песник је растао� у� ителектуалном кругу пријатеља његових родитеља:� сликара,�� муизчара,� писиаца.� Тако се у детињстви сретао у свом дому са Левитаном, Серовим, Скрабином,� Рилкеом,�� многим другим� познатим уметницима. У кући у којој је одрастао често су приређивани концерти,��� изложбе,�� читања нових књижевних дела.
У дом Пастернакових долазио Л. Н.� Толсотој да слуша музику коју је изводила Борисова мајка,� пијанисткиња� Розалија Пастернак
Борис Леонидович� је говорио да се 24.� фебруара 1894.� сећа без� великих узбуђења: тај дан је запамтио зато што је у госте у дом Пастернака дошао� гроф Лав�� Николајевич Толстој да слуша музику.� За калвиром је седела� Боисова мајка Розалија Пастернак.
Борис Леондович је најпре учио сликарство,� да би се затим�� од 1903-1908.� потпуно посветио� каријери композитора,�� пролазећи шестогодишњи курс факултета компоновања на� Конзерваторијуму.
На студијама филозозофије� у Малбургу� код професора�� Германа Когена
Међутим,� 1909. године оставља музику и уписује се на филозофски одсек Историјско-Филолошког факултета Московског универзитета. У пролеће 1912.� ради усавршавања из филозофије Пастернак је један семестар провео на универзитету у Малбургу(Немачка) слушајући предавања чувеног философа Германа Когена.
И мада је философију� веома успешно� студирао (нуђено му је� да припреми� докторску дисертацију),�� после завршетка универзитета одлучио је да се посвети књижевности.
Припада футуристичкој групи „Центрифуга“
По повратку у Москву,� Пастернак� се укључује у кјнижевне кругове,� ангажујући се у симболистичким филозофским и литерарним кружоцима заједно са Мајаковским,� Асејевим, Каменским,�� активира се у ЛЕФ-у (Леви фронт уметности),�� прецизније у� футуристичкој групи „Центрифуга“.
Његови први књижевни кораци� били су оријентисани према песницима симбилистима-Андреју Белом,� Александру Блоку, Вјанчеславу Иванову и Инокнетију Аненском.
Утицај поезије� руског модернизма очитује се у првим двема његовим поетским збиркама „Близанац у облацима“ (1913) и „Изнад баријера“ (1917).
Прославила га збирка поезије „Живот,� мој сестра“
Године 1922. иИзази му песничка збирка „Живот,� моја сестра“ (у руском језики живот је именица� женског рода) која� му је донела књижевно име и учинила га познатим у књижевним круговима� и код читалаца.
Од почетка 20-година Борис Пастернак се све више учвршћивао као стамено поетско име међу најзначајнијим фигурама совјетске поезије.
У том приоду� пише� поеме „Висока болест“ (1923-1928), „Деведесет пета година“ (1925-1926), „Поручник Шмит“ (1926-1927), роман у стиховима „Спекторски“� (1925-1931).
Године 1930. изашла му је повест „Заштитна повеља“� а две године касније� песничка збирка „Друго рођење“ у којој аутор коначно напушта�� футуристичку поетику и прихвата многослојност стиха и његову смисловну јасност.
Посвећује се превођењу Шекспира,� Гета,� Бајрона,�� Шилера,�� Китса,� савремена грузијске поезије�
Од 1930-их Пастернака скоро и� не штампају. Преселивши се 1936. г у летњиковац у Переделкино, он се потпуно посвеује преводилачком раду.
Од тада па� до краја� живота преводилаштво му је главна преокупација. Превео је Шекспирове трагедије; „Отела“, „Хамлета“,� „Краља Лира“, „Магбета“,� „Ромеа и Јулију“, Гетеовог „Фауста“,� Шилерову „Марију Стјуарт“, стихове Верелена,� Бајрона,� Китса, Рилкеа,� а такође и савремену и класичну грузијску поезију.
Његови преводи Шекспирвих трагедија� на руски језик убрајају се у најуспелије преводе дела� енглеског генија уопште.�
Враћа� се писању поезије
Године 1940-41. после дугог периода Пастренак�� поново почиње да пише стихове:� ставра циклус „Стихови о рату“ и укључује их у збику „На раним возовима“ (1943).
После рата је публиковао још две книиге стихова „Земаљски простор“ и „Изабрани стихови и поеме“ (обе 1945).
Роман „Доктор Живаго“ круна Пастернаковог� стваралаштва
Круном свог ствралаштва сам Пастернак је сматрао роман „Доктор Живаго“ на којему је радио пуних 9 година: од 1946. до 1955.�
Године 1956.�� предао� је рукопис романа уредницима неколико књижевних часописа међу којима и „Застава“ (Знамя) и „Нови Свет“� (Новий мир).
У почетку је добијено одобрење за штампање романа, али су касније стигле забране „због� негативног односа аутора према револуцији и одсутсва вере у социјални преображај“.
Први пут је књига објављена у Милану� у преводу на италијански језик 1957., а до краја следеће,� 1958. г., била је преведена на 18 језика.
У СССР-у „Докотр Живаго“ штампан тек након 30 година
У СССР-у је роман објављен тек 1988.� По роману „Доктор Живаго“ је 1956.� снимљен истоимени филм у режији Дејвида Лина,� а 2002. г. редитељ Ђакоми Каприоти снимио је другу екранизацију овог,� у то време светског бестселера.
У Русији је 2005.� Алекснадар Прошкин снимио телвизијски серијал од 11 епизода „Доктор Живаго „
Нобелова награда за књижевност 1958.
Године 1958.� Борису Пстернаку је додлејена Нобелова награда за књижевност са образложењем „за видне заслуге у сварменој лирској поезији и за књижевно ствралаштво на трдиционалном попришту велике руске прозе“.� Власти и естаблишмент у� Совјетском Савезу�� су� реаговали као на� грубу провокацију,� па су уследили невиђени притисци да се лауреат Пастернак одрекне овог највећег светског признања за литературу,�� којима је� он морао коначно да се повинује.
Пре него што ће се одрећи Нобелове нгараде,� Пастернака� су искључили из Савеза писаца, претило му је изгнанство из земље,� у штампи су га „черечили“� као издајника отаџбине.
Тек 1989. г.� диплома и медаља Нобелове награде уручене су у Стокхолму песниковом сину Јевгенију Пастернаку.
Умро од рака плућа� 30.�� маја 1960.
Борис Пстренак је умро од рака плућа 30. маја 1960. г. у Передилкину.
Осамдесетих година прошлог века однос совејтских власти према великом песнику,�� романипсицу и преводицу,� нобеловцу,� почео је полако да се мења: песник Андреј Вознсенски је најпре објавио у „Новом свету“� сећања на великог писца,� затим је објављена двотомна књига Пастренакових� стихова у редакцији његовог сина Јевгенија(1986), а годину дана касније Савез писаца је поништио своју� одлуку о искључењу аутора „Доктора Живага“� из ове организације.
Први државни музеј Бориса Пастренака откривен је 1990. у Чистопољу,� граду у којему је писац боравио 3 године у� евакуацији,�� (од 1941-1943, ),� а државни музеј који носи његово име отворен је у песниковој кући у Передилкину.
Године 2005.� Издвачка кућа „Реч“� му је штампала сабрана дела� у 5000 примерака која је уредио нејгов син Јвгеније Пастренак,�� рођен у првом браку са сликарком Јевгенијом Луре (1923,).
Женио се три пута као� Достојевски и Булгаков
Са другом женом Зинаидом Нејхауз (девојачко име Јеремејева,� бившом супругом пијанисте Хенриха Нејхауза) имао је сина Леонида (1938-1976).
Пастернак се као� Достојевски и Булгаков женио три пута.� Његова последња љубав је била Олга Ивинска,� која му је постала „муза“.� Посветио јој је многе стихове и све до саме песникове� смрти везивали су их блиски односи.
Бранко Ракочевић
�
�
