„Турску флоту смо разбили, на небо послали, у пепео претворили“: Пет несавладивих руских адмирала
Најчешће су жртве руских морнаричких генија били Турци. Мада ни Французи ни Швеђани нису прошли много боље, пишеRussia beyond.
1. Григориј Спиридов
„Поштен и храбар официрˮ, како га је окарактерисао бриљантни војсковођа Петар Румјанцев, Григориј Спиридов је све своје квалитете показао у Седмогодишњем рату против Пруске, али се заиста прославио за време руско-турског рата 1768-1774. године.
Током борбених дејстава у Егејском мору руска морнарица, у којој је адмирал Спиридов командовао једном ескадром, сукобила се 5. јуна 1770. године у Хиоском теснацу са двоструко надмоћнијим снагама турске морнарице. Кључни моменат битке био је напад Спиридовог главног брода „Св. Јевстатијеˮ на главни брод отоманске флоте „Реал Мустафуˮ у којем су оба брода потопљена.
Губитак главног командног брода дезоријентисао је турску флоту, која се повукла у Чесменски залив. Битка која се на овом месту одиграла од 5. до 7. јула исписала је једну од најцрњих страница у историји Отоманске империје. У нападу руских брандера (бродова напуњених запаљивим материјалом), који су изазвали пожар и општу панику, готово цела непријатељска флота (15 бојних бродова, 6 фрегата, 5 галија и велики број малих бродова) је уништена или заробљена. Погинуло је 11 хиљада турских морнара, док су Руси изгубили 4 брандера и 20 људи.
„Слава Богу и част Сверуској морнарици! Између 25. и 26. јуна (по јулијанском календару) непријатељску флоту смо напали, разбили, сломили, спалили, на небо послали, потопили и у пепео претворили, и на том месту оставили страшан призор, завладавши читавим Архипелагом наше Свемилостиве Господарицеˮ, известио је Спиридов царицу Катарину II.
2. Василиј Чичагов
Врхунац каријере адмирала Василија Чичагова био је руско-шведски рат 1788-1790. Упрво он је помрсио рачуне Швеђанима који су планирали да једну по једну разбију јединице руске морнарице разбацане по Балтичком мору. Чичагов је извојевао победе у Аландској, Ревелској и Виборшкој бици, при чему је у свакој од њих непријатељ био бројчано надмоћан. Притом је заробио 5 хиљада шведских морнара, 200 официра, па чак и једног контраадмирала.
Међутим, све успехе Чичагова поништио је катастрофални пораз руске флоте под командом Карла Хенриха Насау-Зигнеског у Другој роченсалмској бици 10. јула 1790. Уместо да слави победу, Русија је морала да се задовољи склапањем мира под условима статуса кво.
За Чичагова је везана још једна историјска анегдота. На ручку код царице Катарине II адмирал је приповедао о својим биткама са Швеђанима, али током приче почело је да хвата јаросно расположење, па је повремено употребљавао сувише грубе изразе. Када се прибрао, било му је веома непријатно и почео је да се извињава. Међутим, царица се правила да није разумела непристојне речи, рекавши: „Нема везе, Василије Јаковљевичу, наставите; ја се не разумем у ваше поморске термине.ˮ
3. Фјодор Ушаков
Крајем 18. века Руска Империја је имала два војна генија: непобедивог Александра Суворова на копну и несавладивог Фјодора Ушакова на мору. Обојица су били иноватори у вештини ратовања. Они су предност давали брзим маневрима, храбром продорном приближавању непријатељу и наношењу неочекиваних смртоносних напада. Као и Суворов, Ушаков је много времена посвећивао борбеној обуци састава војске, сматрајући да кључ успеха у бици лежи у савршеној утренираности и гвозденој дисциплини морнара.
Ушаков није изгубио ниједну битку на мору и, како је и сам тврдио, није изгубио ниједан брод и није дозволио да ниједан његов морнар буде заробљен. Увек је учествовао у свим фазама битке, налазећи се на најопаснијим и најодговорнијим положајима, чврсто држећи све конце управљања флотом у својим рукама. Притом није бранио капетанима својих бродова да покажу личну иницијативу, ако су они сматрали да је то оправдано.
На списку највећих успеха овог војсковође налазе се победе над турском морнарицом у Керчкој бици (1790) и код Калиакре (1791), као и двогодишње ратовање руске ескадре против снага француске морнарице у Средоземном мору 1798-1800. Током овог похода Ушаков је на јуриш освојио непријатељску тврђаву која се сматрала неосвојивом на грчком острву Крф, заробивши скоро три хиљаде Француза.
2001. године Руска православна црква је прогласила Фјодора Ушакова за светитеља као светог ратника. Данас се он поштује као свети заштитник Ратне морнарице Русије.
4. Дмитриј Сењавин
Млад и способан официр Дмитриј Сењавин одлично се показао под командом Фјодора Ушакова у ратовима против Турске (1787-1791) и у Средоземном походу, поставши најближи помоћник адмирала приликом заузимања Крфа. Па ипак, однос између двојице великих војсковођа није био пријатељски. „Не волим Сењавинаˮ, говорио је Ушаков. „Али он је одличан официр и у свим околностима може часно бити мој наследник у команди флотомˮ.
Од 1805. до 1807. током Наполеонових ратова Дмитриј Сењавин се налазио на челу похода руске Балтичке флоте у Средоземно море, где је ефикасно пресекао поморске комуникације Француза између Италије и Далмације (данашња Хрватска и Црна Гора), изазивајући снажно негодовање Бонапарте. Са уласком Отоманске империје у рат против Русије Сењавинова флота је прешла на новог непријатеља. Освојивши острво Тенедос, адмирал је током два месеца успешно блокирао мореуз Дарданели. За то време је неколико пута поразио турску флоту, која је покушавала да пробије блокаду.
Приликом повратка ескадре у Балтичко море склопљен је Тилзитски мир, према којем се Русија прикључила континенталној блокади свог бившег савезника Енглеске, фактички улазећи у рат против ње. Заустављајући се у Лисабону у октобру 1807. године да допуни резерве намирница, вицеадмирал Сењавин се нашао између две ватре: са мора луку је блокирала британске флота, а са копна престоници Португалије се приближавала француска армија. Цар Александар I је војсковођи наредио да испуни све што „његово величанство цар Наполеон буде тражиоˮ.
Не прихватајући тако радикалну промену курса у руској спољној политици, Дмитриј Сењавин је изабрао други пут, пристајући на предлог Енглеза да ескадру одведе у Портсмут до склапања мира између Лондона и Санкт Петербурга. Вративши се у Русију 1809. године, самовољни командант флоте се суочио са незадовољством руског цара и нашао у немилости, принуђен да годинама живи на ивици егзистенције од половине пензије. Тек када је на власт дошао нови цар Николај I 1825. године Сењавин је већ у дубокој старости именован за команданта Балтичке флоте и додељен му је чин адмирала.
5. Павел Нахимов
Име адмирала Павла Нахимова везано је за једну од највеличанственијих победа руске морнарице у читавој њеној историји. 30. новембра 1853. године у Кримском рату Црноморска флота је под његовом командом (тада још увек као контраадмирала) блокирала турску ескадру у заливу код града Синоп и за 4 сата је у потпуности уништила.
По односу губитака двеју страна Синопска битка је фактички била реприза Чесменске. Осим једног пароброда који се пробио, уништено је или оштећено свих 15 бродова непријатељске ескадре, погинуло је три хиљаде турских војника, а командант адмирал Осман-паша је заробљен. Руси су изгубили 37 људи.
Катастрофални пораз Турака с једне стране је Русији донео доминацију у Црном мору, а са друге је убрзао улазак Енглеске и Француске у рат против ње. Њихове снаге су се искрцале на Криму и опколиле Севастопољ. Павле Нахимов је предводио одбрану града, а то је радио толико ефикасно да је заслужио велико поштовање војника и морнара, који су га прозвали „отац-добротворˮ. 10. јула 1855. године приликом обиласка једног утврђења на првој линији фронта рањен је хицем у главу, од чега је преминуо два дана касније.
Борис Јегоров, Russia beyond
