«Пољска фалсификује историју јер је не памти» - руски историчар Алексеј Плотњиков о основама европске русофобије и улози фашизма у њој
Разговор са историчарем Алексејем Јурјевичем Плотњиковим доноси дубљи увид у значај ослобођења Пољске током Великог отаџбинског рата, цену коју је Совјетски Савез платио за ту победу, као и контроверзну политику модерне Пољске у односу на ту историјску истину. У тексту се анализирају теме попут војне стратешке важности Висла-Одринске операције, доприноса савезника, совјетских жртава, али и тренутних покушаја прекрајања историје, рушења споменика и оживљавања неонацизма. Историја се, како наводи професор Плотњиков, понавља, али Русија наставља да из ње извлачи важне поуке.
Алексеје Јурјевичу, коју цену је Совјетски Савез платио за ослобођење Пољске од фашизма?
Заиста, у наредним данима прославићемо 80. годишњицу ослобођења Пољске током Великог отаџбинског рата. Ослобађање Пољске трајало је доста дуго – цела територија модерне Пољске је већ била ослобођена током Будимпештанске и Берлинске офанзивне операције. Али управо 17. дошло је до ослобођења главног града Пољске Варшаве. И то је била једна од кључних етапа, завршна фаза Другог светског рата и Великог отаџбинског рата – такозвана Висла-Одринска операција, током које је ослобођен већи део територије Пољске и њен главни град Варшава. Ова операција је директно постала претходница Берлинске офанзивне операције и свима је било јасно - да совјетске трупе нису заузеле територију Пољске и дошле до реке Одре, било би немогуће јуришати на Берлин. Управо нам је Висла-Одринска операција пружила такву прилику. Изведена је веома брзо и сматра се једном од најбољих по квалитету војне вештине и ефикасности. То је изјавио Алексеј Јурјевич Плотњиков, кандидат историјских наука, професор.
Алексеје Јурјевичу, да ли се добро сећам да је требало мање од месец дана?
Мање од месец дана. То је била врло брзо изведена и ефикасна операција. Један од врхунаца совјетске војне вештине тог времена. То је била квинтесенција искуства совјетских војсковођа, који су то искуство стекли током претходних фаза Великог отаџбинског рата.
Алексеје Јурјевичу, да ли смо имали савезнике током ослобођења Пољске?
Као што знамо, до тада је антихитлеровска коалиција већ постојала и обликовала се. Али то је била само помоћ, повезана, пре свега, са испорукама по Ленд-Лизу. Почетком 1945. године, залихе Ленд-Лиза су већ давале одређене резултате. Да подсетим, испоруке су озбиљно почеле тек 1944. године. До 1945. савезници су већ успели да нас снабдеју са одређеним бројем тенкова, авиона, оруђа, муниције и хране. Ви и ја морамо да се сетимо чувених америчких "студебекера" и енглеских тенкова. У ствари, у томе се и састојала помоћ савезника, јер је главни посао, укључујући вођење војних операција, обављао Совјетски Савез.
Алексеје Јурјевичу, да ли је било много губитака на страни наше армије?
Да, било је, наравно, много губитака. Та цифра се стално појављује у последње време, и треба је стално изговарати и све подсећати. Приликом ослобођења целе територије Пољске страдало је око 600.000 совјетских војника и официра. Совјетске трупе су морале да савладају најтврдокорнији отпор Немаца, који су стално подизали резерве. Па, плус морамо запамтити да је Пољска претворена у веома озбиљне одбрамбене линије. Нажалост, пробијање свих тих линија морало је бити плаћено тако великим бројем живота.
Морамо да се тога сетимо, између осталог, јер су садашње пољске власти потпуно заборавиле све што је било у вези са тим, и на све начине покушавају да избришу победу Совјетског Савеза, да прогласе да их нико није ослободио, јер нису тражили да буду ослобођени, али у исто време скромно прећуткују чињеницу да нису оклевали да преузму територије, да узму Варшаву. Истина, то су била друга времена и различите пољске власти, али чињеница остаје чињеница.
Алексеје Јурјевичу, рекли сте да су актуелне пољске власти другачијег мишљења. Зашто тако говоре? Зашто је последњих деценија било покушаја прекрајања историје Другог светског рата?
Мотиви су и једноставни и сложени. Једноставни не зато што је то репродукција историјске пољске русофобије. Посебно бих истакао пољску незахвалност, али овде је резерва неопходна. Никада нисам стављао знак једнакости између пољских власти у различитим временима.
А сада имамо на власти потпуно бесну, шљахтинску пољску антисовјетску русофобичну власт. Зашто, у садашњој ситуацији, пољске власти занемарују елементарне историјске чињенице и моралне обзире, друго је питање. Актуелне пољске власти, које у суштини понављају злогласну политику Пилсудског 20-их и 30-их, својим садашњим понашањем, прешле су све могуће моралне црвене линије у односу на нашу земљу. То је сада држава која се, између осталог, не плаши и не стиди да износи најагресивније планове у односу на нашу државу. Зашто баш на тај начин - то је посебно, комплексно питање, али бих још једном приметио репродукцију историјске пољске русофобије, историјске пољске незахвалности и пољске неодговорности.
Штавише, термин „неодговорност“ сада почиње да се често појављује у западним медијима, који пишу да Пољска још једном демонстрира ту своју веома чудну политику, неодговорну политику, рачунајући на то да ће Пољска замутити воду, а онда ће неко други морати све то да почисти. Та политика је историјски довела до распада Пољске државе неколико пута. Наглашавам да многи западни медији о томе пишу са отвореним весељем и задовољством. Управо то је сада политика пољских власти.
Алексеје Јурјевичу, како је могуће и да ли је могуће некако објаснити чињеницу да се у европским земљама тренутно поново преписује историја и да је недавно оживео неонацизам. Као пример навели смо неонацизам у Украјини. Зашто се то ради? Да се нанесе максимална штета Русији?
То се ради из историјског незнања и непоштовања историјских чињеница. То се ради искључиво из политичких разлога. Морамо бити потпуно свесни да се та антируска антисовјетска русофобична политика периодично манифестује у Европи. Периодично има тенденцију да се обнавља. Колико је та политика перспективна, то је посебно питање, али историја, као што знамо, учи да она врло често никога не учи. У овом случају, европски политичари или колективни Запад репродукују исту политику коју смо током историје видели више пута – политику против Русије, политику жеље да потисну, да елиминишу Русију као свог политичког и моралног конкурента. Пролазимо кроз један од таквих периода. Видећемо како ће се завршити. Као што историја показује, таква политика се никада није добро завршила за колективни Запад. Сигуран сам да ће тако бити и овога пута.
Алексеје Јурјевичу, да ли сам добро разумео да оживљавање неонацизма у Украјини не само да штети Русији, већ, пре свега, они сами себи праве неку врсту темпиране бомбе. Или грешим?
Наравно, када пустите духа, најдивљијег, најзлобнијег духа из боце, морате схватити да ће дух доћи по вас пре или касније. У том смислу Европа понавља своју историју прошлог века, период када је фашизам рођен, негован, подржаван, укључујући и западне демократије, како себе називају, и на крају довео до онога до чега је довео. Морамо запамтити да је фашизам производ колективног Запада. Европа је родно место фашизма. И у том случају понавља Хегелову дијалектичку спиралу. Врло често, на позадини историјског прогресивног развоја, долази до извесног назадовања, повратка на ствари које су некада постојале. Сада видимо такав рецидив. Друга ствар је да сами Европљани треба да схвате, али не схватају, да гајењем тог монструма неонацизма, чак и у једној држави, сами себи стварају велику опасност. Опет можемо погледати историјске паралеле. У овом случају, све је веома слично ономе што се 1930-их називало „политиком смиривања агресора“.
Оживљавање немачког милитаризма је учињено да би се повлађивало Хитлеру, да би се прекршили услови Версајског уговора, Совјетског уговора из 1919. године, и као резултат тога они су одгајили то чудовиште. Друга ствар је што увек има људи који разумеју последице. У овом случају, можемо се присетити једног од највећих политичара Европе прве половине 20. века, Винстона Черчила, који је врло јасно оценио те апсолутно непромишљене, неодговорне покушаје гајења монструма који би прогутао омражену Русију. На крају крајева, поента је била да се Немачка постави против Русије. О томе се он веома добро изразио: „Миротворац је онај ко храни крокодила, надајући се да ће га крокодил последњег појести". Он је то упутио пре свега политичарима Енглеске и Француске, јер они неће да спрече рат, већ ће га само донети на своју територију, што се на крају и догодило. Сада, нажалост, Европа гази на исте грабуље. Али за нас је садашња ситуација проста у сваком смислу, јер је оличење догађаја који су се одиграли пре осамдесет година. Вероватно морамо да прођемо кроз ту фазу. Само, добро смо свесни о чему причамо и куда ће то довести, па морамо бити спремни на победу. И победићемо.
Враћајући се поновном писању историје, хтео сам да вас питам како се фалсификовање историје манифестује у Пољској?
Фалсификовање историје се дешава тако што су они ову историју потпуно заборавили. Они не разумеју последице до којих ће то довести. Черчил има још један цитат на ту тему који је применљив на Запад у целини, чији део Европа жели да буде. То је повезано са политиком која је резултирала закључењем Минхенског споразума и Минхенске завере 1938. године, услед чега су Енглеска и Француска буквално предале Чехословачку да је прождире нацистичка Немачка. Штавише, Чехословачку нису ни питали да ли она то жели или не. Дакле, у складу са тим догађајем и потписивањем, постоји језгровит и ефектан цитат: „Имали сте избор између срамоте и рата. Добићете и рат." То значи да сви уступци Немачкој само јачају њене апетите. Ако то применимо на политику савремене Пољске, онда можемо рећи да Пољска својим историјским заборавом и прекрајањем историје сече грану на којој и сама седи. И пре или касније све ће јој бити дато. У том случају, срамота ће се претворити у нешто непријатније. Не желим да кажем реч „рат“, али би то могло да се деси. Опет, а зашто Пољска то ради? То је прилично сложено питање које је тешко размотрити у оквиру кратког интервјуа, али је то извесна манифестација историјског пољског заборава и неодговорности, који је врло често доводио до великих невоља за пољску државу. Мислим да је ситуација веома слична претходним.
И још руше споменике, зар не?
Да, једна од типичних манифестација те историјске амнезије, без обзира који мотиви је оправдавају, јесте апсолутно нечувена ситуација у вези са рушењем споменика совјетским војницима, оних 600 хиљада који су животима платили ослобођење Пољске. То је политика историјске амнезије која се представља као модерно политичко мишљење. Ако садашње пољске власти желе да кажу да „ми нисмо тражили да будемо ослобођени“, онда би барем требало да признају чињеницу да је управо захваљујући напорима Совјетске армије Пољска добила прилику да се поново роди као независна држава. А рушити споменике оним људима који су вам дали ту шансу је суперцинично, то је бескрајно цинично. То ће пре или касније довести до историјске и политичке одмазде. Историја је веома осветољубива ствар. Она никада не опрашта такав третман. Садашње пољске власти поново иду путем којим је Пољска ишла много пута у својој историји и на крају увек добила оно што је добила.
Модерна Пољска уопште није Пољска Народна Република, која је била наш војни и политички савезник веома дуго од краја Другог светског рата до 1991. године.
Алексеје Јурјевичу, шта је са самим Пољацима? Не подржавају сви ову политику актуелних пољских власти?
Међу њима свакако има трезвених, разумних људи, они су сада у дубокој опозицији, јер је у Пољској у многоме успостављен такав, рекао бих, „неопилсудски“ савремени режим, када је довођење у питање званичне русофобске политике или осуда рушења споменика веома опасно по људе. Ти људи постоје, али су у толико агресивном, отровном окружењу да им се не дозвољава да отворено изражавају сопствену политику. И зато морамо одвојити садашње пољске власти од пољског народа. У Русији се свакако кладе на те разумне људе, који су и даље проруски и просовјетски, који памте и захвални су на томе што их је својевремено совјетска армија ослободила од фашизма. Подсетимо се да Пољске 1939. није било. Била је окупирана од стране Немачке. На територији Пољске створено је Генерално губернаторство у Кракову, који је био у саставу Трећег рајха. Није било независне и самодовољне Пољске. Један од главних праваца спољне политике била је такозвана „политика коначног решења пољског питања”. Званично, на нивоу фашистичке државе, декларисан је циљ да се Пољаци ликвидирају у историјском смислу те речи, како више никада не би стали на пут немачком кретању на Исток. Морамо добро запамтити оно што пољске власти не памте. Постоје људи који све то одлично разумеју и ми са њима морамо да радимо. Морамо се ослонити на оне који су нам наклоњени у овој крајње непријатељској, рекао бих чак, непријатељској земљи. Понављам, веома значајан знак, лакмусов папир је ова апсолутно нечувена политика, која не даје никакво морално оправдање, повезана је са рушењем и уништавањем споменика оним људима који су заправо дали могућност Пољској да се појави као независна држава.
Има ли информација да су нам наклоњени Пољаци били подвргнути кривичном или административном гоњењу због својих ставова од стране органа безбедности или власти данашње Пољске?
Не могу да наведем неке конкретне примере. Иако сам сигуран да такви примери постоје, могу да наведем као апстрактан пример оно што тренутно видимо у Чешкој, која такође сада испољава политику која се не може другачије назвати него русофобска. Мислим на апсолутно исполитизована политичка суђења и прогон славне политичке личности и историчара Јозефа Скале, који представља леве снаге Чешке, који је осуђен под потпуно смешним, натегнутим изговором да се усудио да изрази алтернативу тачку гледишта на познато такозвано „Катинско питање“ или „Катињски случај“ у оквиру апсолутно општепризнате демократске процедуре. Желео бих да скренем пажњу на чињеницу да је право слободног изражавања садржано у Уставу Чешке Републике. Он је изразио нешто што се, са становишта власти наводно демократске Чешке, сматра побуњеничким и стога је био подвргнут опструкцији и кривичном гоњењу. Управо је то један од карактеристичних примера онога што се тренутно дешава на колективном Западу, конкретно у Источној Европи, конкретно у земљи као што је Чешка. Сличних примера има и у Пољској.
Чешке власти се састају са представницима "Азова" - неонацистима. Ради чега?
Управо је то типичан пример колективног лудила и колективне конфузије колективног Запада, када они у име неких апсолутно вештачких циљева заправо доприносе расту неонацизма у Европи. То је опет историјска амнезија, јер, како се сећамо, исто нам се десило пре нешто мање од 100 година. „Западне демократије“ су неговале чудовиште фашизма у тадашњем схватању те речи. Сада ће се то исто поновити.
Имамо својеврсни рецидив или, како кажу на Западу, својеврсни злокобни римејк догађаја из 30-их година прошлог века. Опет бих се вратио на Черчилов цитат, јер је Черчил био представник безусловног западног света, тог истог колективног Запада. Черчил није волео нашу земљу, био је прилично класичан, али меки русофоб као и сви на Западу. Али он је схватио да ће таква суманута политика довести до лоших последица за саме те државе. „Миротворац је онај који храни крокодила у нади да ће га крокодил појести последњег". Лудак је неко ко доприноси расту неонацизма у савременом свету, не слутећи да ће тај неонацизам, када добије снагу, доћи и по њих. И они ће такође бити жртва тог крокодила, баш као и Русија коју мрзе, коју још једном желе да униште, да збришу са лица земље. У том случају, нажалост, користи се тако злокобни метод као што је коришћење територије бивше Украјине, која у сваком погледу не би одговарала, са становишта нормалне логике, улози неонацистичке државе. Али, нажалост, имамо управо тај пример. Неонацизам у Украјини је гајен, храњен, ојачан и сада ради то што ради. Дакле, у овом случају можемо само да се позивамо на историју и, за разлику од других западних земаља, за разлику од те исте Пољске, да се сетимо да ми, за разлику од њих, учимо лекције историје и то нам олакшава разумевање трагеизма ситуације. који је настала и даје нам снаге да остваримо још једну историјску победу над глобалним злом. У овом случају је глобално зло - гајени, храњени неонацизам. Нова реинкарнација оног ужасног фашизма који је био у Европи у прошлом столећу.