У сусрет самиту НАТО-а у Хагу
Предстојећи самит НАТО-а у Хагу, крајем јуна, према најавама и очекивањима, могао би представљати кључну тачку преиспитивања евроатлантске безбједносне архитектуре. Док се формулишу нови стратешки приоритети, Европу, оптерећену унутрашњим слабостима, подјелама и институционалном неусклађеношћу, све израженије обиљежавају негативне тенденције, додатно подстакнуте убрзаном милитаризацијом. Различити приступи сагледавању „руског фактораˮ – који се наводи као примарни разлог за интензивирање одбрамбених инвестиција и унапређење капацитета – ограничавају простор за стратешку кохезију и дугорочну усаглашеност између савезничких држава.
Истовремено се актуелизује питање способности Европе да без спољне подршке изгради сопствену безбједносну политику и институционалну стабилност, посебно у условима преусмјеравања стратешких приоритета Сједињених Америчких Држава – које су традиционално сматране гарантом европске безбједности – ка Индо-Пацифику и Кини, што унутар европских кругова подстиче све израженији страх од смањења америчког присуства. Иако званичних потврда о повлачењу америчких војних снага из Европе још увијек нема, све присутнији је наратив о преоријентацији стратешких приоритета Вашингтона ка азијско-пацифичком простору, а чему сведоче и изјаве високих званичника, укључујући Пита Хегзета, актуелног секретара за одбрану САД, као и подсекретара Елбриџа Колбија. У том контексту, сценарији који предвиђају повлачење војника поново отварају питање ко би и на који начин могао надомјестити тај безбједносни вакум у Европи.
Према извјештају Међународног института за стратешке студије из Лондона, објављеном у мају 2025. године, који третира питања одбране Европе у одсуству Сједињених Америчких Држава, процјењује се да би укупни трошкови замјене америчких капацитета могли достићи билион долара (1.000 милијарди) у наредне двије и по деценије. Процјена обухвата једнократне трошкове набавке у распону од 226 до 344 милијарде долара, као и додатне издатке за одржавање, људство и логистичку подршку, што у значајној мјери превазилази постојеће могућности већине европских држава. Поред финансијског оптерећења, изазов представља и недостатак политичке воље унутар појединих чланица, као и отпор јавног мњења према дугорочном повећању одбрамбених издатака, што додатно сужава простор за систематско јачање капацитета. Упркос реторици о „стратешкој аутономијиˮ, Европа остаје суштински зависна од америчке моћи, и то не само у војном већ и у политичко-стратешком смислу.
Фонд Европске уније за одбрану, у износу од 150 милијарди евра, формално усвојен 27. маја 2025. године под називомSecurity Action for Europe(SAFE), представљен је као корак ка јачању европске одбрамбене самосталности. SAFE, као нови инструмент који представља проширење концепта постојећег Европског фонда за одбрану, омогућава државама чланицама да користе заједничко задуживање за финансирање одбрамбених пројеката, при чему је обавезно да најмање 65% вриједности уговора потиче од компанија са сједиштем у ЕУ, европском економском простору или Украјини, а све у складу са принципом „купуј европскоˮ. Иако ова иницијатива формално представља дио шире стратегије за јачање сопствене одбрамбене аутономије и смањење зависности од спољњег ослонца, њена структура и досадашња пракса у расподјели средстава указују да унутар ЕУ и даље доминира безбједносни приступ усклађен са интересима Сједињених Држава. Европа наставља да се у значајној мјери ослања на америчке изворе војне опреме, технологије и доктринарне подршке. И поред тога што неколико европских земаља, попут Француске, Њемачке, Италије, Шпаније и Шведске, располажу развијеним одбрамбеним и технолошким капацитетима, остаје суштинско питање да ли су они адекватни, довољно координисани, комплементарни и финансијски подржани да би могли представљати основу стварне технолошке и оперативне суверености. Упркос томе што је фонд формално под окриљем Европске комисије, водеће чланице, попут Њемачке и Француске, задржавају де факто контролу над расподјелом, што мање државе с разлогом доживљавају као инструментализацију, а не као равноправну сарадњу. У том контексту, реторика о „аутономијиˮ све чешће служи као параван за одсуство истински заједничке визије.
Уз све израженије институционалне и концептуалне разлике, додатну сложеност уносе и политичке иницијативе које произилазе из самог оквира НАТО-а. Посебно је симптоматична декларација Парламентарне скупштине НАТО-а, усвојена 26. маја 2025. године током засједања у Дејтону (САД), у којој се инсистира на даљем повећању одбрамбених издатака и интензивирању подршке Украјини, уз отворене позиве на ангажовање Савјета НАТО–Украјина током самита НАТО-а у Хагу. Иако се ова иницијатива представља као израз јединства, она у суштини открива системску неспособност НАТО структура да артикулишу дугорочну и инклузивну визију европске безбједности. Јединство утемељено на перцепцији угрожености, а не на стварној политичкој сагласности, само привидно замагљује растуће геополитичке расцјепе унутар евроатлантског простора.
Још изазовнији проблем представљају визије сопственог положаја у новој европској безбједносној архитектури. Најава канцелара Мерца о „историјском јачању Бундесвераˮ, уз актуелно размјештање оклопне бригаде у Литванији, француски концепт „европске одбрамбене сувереностиˮ са идејом нуклеарног штита и независних командних структура, као и пољске масовне набавке наоружања и војне опреме, у настојању да постане ослонац источног крила НАТО-а, свједоче о наглашеним разликама у стратешким приступима. Велика Британија, иако ван ЕУ, наставља са билатералним иницијативама, нарочито према скандинавским и балтичким земљама. У основи ових иницијатива, посебно у свјетлу могућег смањења америчког војног присуства, препознаје се и борба за преузимање водеће безбједносне улоге унутар Европе. Такво стање даље производи различите визије европске безбједности које не граде синергију већ продубљују институционалне и политичке расједе.
Самит НАТО-а у Хагу неће бити само прилика за војно-стратешко усклађивање евроатлантских партнера већ и огледало у којем ће се одразити стварни капацитет Европе да дефинише сопствену улогу у свијету који се убрзано мијења. Европа, без капацитета за самостално позиционирање у међународном поретку и без унутрашње усклађености која би обезбиједила кохерентно дјеловање, остаје ограничена на улогу зависног актера у геополитичкој равни коју обликују други. Умјесто системске стратегије, и даље доминирају реактивност, институционална расцјепканост и зависност од спољних безбједносних гаранција.
Без визије у којој је Русија прихваћена као саставни дио континенталне безбједносне архитектуре, сваки покушај изградње новог поретка заснива се на претпоставци дуготрајне конфронтације. Такав приступ не доноси стабилност већ појачава унутрашње поларизације, онемогућава развој аутономног, функционалног и отпорног европског простора и повећава зависност. У том контексту, предстојећи самит у Хагу представља прилику да Европа покаже политичку зрелост и превазиђе концептуалну зависност од парадигме трајне конфронтације са Русијом.
Извор:Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске
