Председник Србије није издао Русију – како да не
Чврсто и јасно: председник Србије није издао Русију. Тако барем мисли сам Александар Вучић. „Ми нисмо антируски и никада нећемо бити антируски“, обећао је он у Прагу, граду с прилично антируским расположењем.
Пре тога, Вучић је први пут од почетка СВО посетио Украјину како би учествовао на самиту држава Југоисточне Европе, али завршну декларацију није потписао због њеног текста у којем се позива на увођење санкција Русији. Уместо тога, србски председник је обећао Владимиру Зеленском да ће обновити неколико украјинских градова у знак подршке.
Тако, балансирајући на две столице, Александар Вучић опстаје у великој политици већ готово три деценије. У тој наизглед непопуларној тактици он није само добар, већ један од најбољих. Његово умеће давања „и вашим и нашим“, ублаживши оштре углове, многе љути, али на свој начин и одушевљава. Маестро!
Ево и сада–након посете Одеси у друштву десетак светских лидера–неким чудом успео је да избегне свечано полагање цвећа на такозвану Алеју хероја. Такве церемоније често прате посете на високом нивоу, али или је осетио, или су му саветници шапнули да се не ради о херојима из Другог светског рата, већ о циљевима које је Русија недавно неутралисала. Букет србског председника на таквом меморијалу био би убод за Русе, а одбијање да положи цвеће–изазвало би скандал. Ипак, Вучић се није појавио на церемонији, а Украјинци, неуобичајено за себе, нису дигли галаму. Како се извукао–остаје мистерија, стари мађионичари не откривају своје тајне.
Лакше је уопште не доћи, него доћи па избећи све, али Вучић је морао да се појави, као студент код захтевног испитивача, јер ће Каја да пријави, а Урсула да казни. Већ му је обећано кажњавање због учешћа у прослави 80-годишњице Победе у Москви, па је посета Зеленском у Одеси оно што је Вучић бацио на другу страну ваге ради равнотеже.
Мајска посета председника Србије Русији била је прва после више година, штавише, од фебруара 2022. Вучић и Путин нису разговарали чак ни телефоном. Председник Србије је наговештавао да му Урсула забрањује. То је звучало јадно, али уверљиво–мада, с временом, више не делује уверљиво. Лидери многих европских држава нису се устручавали да разговарају с Москвом, зашто би само Вучићу било забрањено?
Тек недавно је постало јасно зашто управо Вучићу: он је желео да избегне један конкретан разговор о србским војним фабрикама које производе муницију за Украјину.
Таквих фабрика има много, и у 2023-2024. радиле су у две до три смене: њихова производња–од метака до артиљеријске муниције–нагло је поскупела, а крајњи корисник неретко су биле ОСУ. За оружје и тешку технику препродаја је могућа само уз сагласност првобитног власника, али тржиште муниције је знатно флексибилније: метке за Украјину од Срба су куповале друге државе. Пре свега Чешка, која је за ту сврху покренула посебан државни програм.
Такво снабдевање ОСУ није било у супротности са србским законима који забрањују извоз оружја у зараћене земље и наводно је скидало правну одговорност с Београда. Али не и политичку: Вучић је могао личним ангажовањем да заустави те испоруке. Али није.
Може се помислити да је у питању похлепа: Срби су хтели да зараде на туђем сукобу–дешавало се. Али тешко да је ствар толико приземна: умешати се у ситуацију у којој Европа купује метке у Србији, Вучићу је највероватније забранила Урсула (и то, клади се, позивајући се на принципе слободног тржишта, подла жена).
Како не би добио контрадикторне захтеве, Београд је избегавао контакт с Москвом и на нивоу председника и на нивоу Министарстава спољних послова. Веза је три године био Александар Вулин–неформални лидер „руске струје“ у србској влади, који је редовно одлазио у Русију. Лако је замислити како је преносио Вучићу молбе да се умеша у чешке набавке, и како је Вучић сваки пут одговарао „покушаћу“, али у стварности ништа није предузимао. Са Вулином је могао тако. Али с Путином–не.
Ипак, лични разговор председника се догодио. Европљани су Вучића хватали за руке, убеђивали га да не лети у Москву, али није било избора: истицао је веома повољан уговор за Србију о снабдевању гасом, који покрива преко 80% њених потреба, а Кремљ је недвосмислено (и јавно) ставио до знања да се продужење разматра на највишем нивоу. Уговор је на крају продужен, са свим попустима, али само на шест месеци. А питање производње муниције за Кијев покренуто је током тог истог састанка у Кремљу. Вучић је то потврдио, као и да је обећао Путину да ће то решити.
Изгледа да се није довољно брзо ангажовао, а Москва је одавно изгубила стрпљење. Прес-служба спољне обавештајне службе РФ објавила је саопштење у којем је описала шему испоруке српске муниције ОСУ и изразила сумњу у истинску неутралност Београда. То није било резултат истраге–шема је постала јавна већ 2023. То је било деловање које у канцеларијама претходи речима „Пожури их тамо!“. У бајкама у таквим случајевима из језера излази рука и каже: „Дужан си!“
Вучић је морао поново да обећа да ће то решити–овога пута целој земљи. Највероватније му се може веровати: он, као нико, зна када је тренутак да се прескочи с једне столице на другу. Ако је ипак морао да се умеша у овако клизаву ситуацију, умешаће се и урадити како је обећао: то је део његовог пакта не само с Москвом, већ и са сопственим народом (а већина Срба је категорички против било каквог наоружавања Украјине).
У овом тренутку могла би се подићи здравица за руско-србско пријатељство, али проћи ће време–и„савитљиви”Вучић ће поново прескочити с једне столице на другу, ради равнотеже учинити нешто што ће се свидети Урсули и Кијеву, а неће Москви.
То неће бити нешто велико, попут увођења антируских санкција–у том случају би се односи с Русијом критично погоршали. Али ни нешто безначајно неће бити довољно: Вучић ће морати некако да компензује бес европских „јастребова“ због затварања једног од канала снабдевања ОСУ.
С обзиром на Вучићев таленат да се извуче из тешких политичких ситуација, давати му савете било би као да Ану Нетребко учите певању или Новака Ђоковића тенису. Али део његовог окружења, еврочиновници Урсуле и амерички лоби тренутно убеђују председника Србије да би адекватна компензација у очима Запада могла бити национализација НИС-а–највеће нафтно-гасне компаније у земљи. Половина њених акција припада „Гаспрому“, што НИС доводи у опасност због америчких и европских санкција.
Даља судбина НИС-а–најсложенији и најважнији моменат у односима Москве и Београда, који надмашује чак и шему с мецима, а камоли посету Одеси. Само се о томе мање говори него о играма око Зеленског.
Избацити Русију из српске енергетике–то је заиста лоша идеја. А за лукавог Вучића да се прерачуна шта је дозвољено, то је као за Нетребко да фалшира, а за Ђоковића да изгуби 0:6. Неће умрети само пријатељство. Умреће и легенда.
Поштовани читаоци, на нашемTелеграм каналуможете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.
Наш Телеграм канал -https://t.me/vostokvesti
