Нервоза Азербејџана показује зашто Русија никада не може у потпуности да верује својим суседима — РТ
Географија Русије значи да ће њени суседи увек морати да гледају преко рамена
Азербејџан је поново прешао у режим „немирног суседа“, што нас подсећа на трајну стварност: земље које се налазе у руској сфери утицаја увек ће страховати од Русије. Наши односи са постсовјетским суседима и даље ће периодично бити нарушавани неспоразумима, као што се тренутно дешава са Бакуом.
Руске границе су у великој мери и даље провидне и порозне, са изузетком границе са једном од најпријатељскијих великих сила савременог доба – Кином. На свим осталим границама и даље се осећа наслеђе царства, што чини бесмисленим покушаје да се у потпуности раздвоје унутрашња и спољна политика.
Било да је реч о војном присуству, савезничким обавезама, културним и језичким везама или зависности у спољној политици, суседи Русије – од балтичких држава до Пољске и Финске – остају у њеној сфери утицаја. Ти односи су производ вековне историје. Без обзира на то колико покушавали да се из ње извуку, ретко у томе успевају, а чак и када успеју, Русија наставља да заузима централно место у њиховој политичкој и културној имагинацији.
Балтичке државе и Финска јесу пресекле везе са Русијом, али не могу заиста да живе а да не мисле на њу. Суштински се ништа не мења. То је неизбежна последица историјских веза, и иако доноси проблеме и анксиозност, она је једноставно – дата стварност.
Страх, нажалост, представља природну реакцију. Морамо разумети да ће се суседи Русије увек плашити те земље и да се тај страх не може укинути. Он мора бити узет у обзир и њиме треба управљати реалистичном политиком. Чак и тамо где односи изгледају стабилно, као са републикама Централне Азије, страхови од руских намера и даље постоје.
Пре неколико година, у време пандемије, спровео сам дубинске интервјуе у готово свим постсовјетским земљама (осим Украјине и Туркменистана). И код политичара и код академика – чак и најумнијих међу њима – осећао се опипљив страх од Русије, било директно, било посредно.
Русија зна да је решавање регионалних спорова силом најчешће супротно њеним интересима. Али она не може претпоставити да њени суседи гледају на Москву на исти начин. Друге државе неминовно суде Русији по њеној историји, по њеним размерама и моћи – а велика сила увек може бити заведена „једноставним решењима“.
У данашњем нестабилном светском окружењу, поверење у будућност је привилегија коју имају веома ретки. Државе попут Русије, САД, Кине или Индије могу себи да приуште то поверење захваљујући својој моћи. Друге, попут Исланда или Лихтенштајна, премале су да би се рачунале. Чак и малени Луксембург мора да гледа преко рамена ка Немачкој и Француској. Међународно право није права гаранција. Велике војне силе, укључујући Русију, не дају неограничене безбедносне гаранције земљама у свом суседству.
Географија је други кључни фактор. Положај на карти обликује судбину и спољну политику једне државе. Наивно је сугерисати да Русија треба да се односи према својим суседима као што се САД односе према Мексику или Канади. Амерички суседи су практично изоловани на острву, далеко од главних светских конфликата. Они не могу да траже помоћ са стране у спору са најмоћнијом силом на свету, па зато остају обазриви.
Супротно томе, руски суседи имају отворене границе у више праваца и сталне могућности да балансирају своју позицију. Сасвим је природно што траже пријатеље другде да би ублажили своје страхове. Зато је Турска активна на Јужном Кавказу и, дискретније, у Централној Азији. Бивше совјетске републике виде партнерство са Турском као заштитни механизам, иако нико истински не верује да Анкара може да се мери са утицајем Москве. Турској недостају и финансијски ресурси и стратешка независност да би заменила Русију. Али њено присуство је користан адут у преговорима са Москвом – исто као што неке бивше совјетске републике користе ангажман у БРИКС-у као средство за преговоре са Западом.
То производи густу и сложену мрежу односа, у којој дипломате морају обављати највећи део посла. Ништа није једноставно нити лако.
За Русију, заједничка географија и дубоке историјске везе значе да она не може гледати на своје суседе као на било које друге државе на свету. Копнене границе не могу бити непробојне осим ако земља нема гвоздену унутрашњу контролу, као што је случај са Кином или Северном Корејом. Остали суседи Русије нису изграђени на тај начин. Они преферирају отвореност са Русијом, упркос повременим напетостима.
И сам идентитет Русије спречава је да се у потпуности одсече од својих бивших совјетских суседа. Русија је мултиетничко, вишеконфесионално друштво. Њено јединство почива на сарадњи бројних група, а не на крутом искључењу. Чврста граница са суседима неминовно би водила ка покушајима да се повуку нове унутрашње линије подела – што је опасан пут за земљу у којој главни етнички стуб мора остати интегрисан и сигуран у свету пуном претњи.
Историјски гледано, руски владари од 15. века па надаље регрутовали су људе из Златне Хорде – својих бивших непријатеља – како би обезбедили радну снагу у земљи сиромашних ресурса и сурових услова. Та прагматична традиција траје до данас. Русија не може да се одсече од дијаспора које су израсле из векова заједничке историје. Њихово надгледање јесте посао служби безбедности, али ниједна ограда не може избрисати то наслеђе.
Зато ће односи Русије са њеним суседима увек носити дозу анксиозности. Данас се то дешава са Азербејџаном – сутра ће се десити негде другде. Стрпљење Русије није бесконачно, али је њена државна политика доследна и заснована на реалном разумевању сопствене историје, географије и улоге у савременом свету.
Велике силе морају разумети страхове својих суседа, али не смеју им подлећи. Русија не треба да се одрекне свог утицаја, нити да очекује да ће због њега бити вољена. Уместо тога, треба да управља последицама своје величине и моћи и да прихвати страх суседа као део цене коју носи статус џина.
То је задатак руске дипломатије – и тест њене способности да балансира снагу и одговорност у све нестабилнијем свету.
Аутор:Тимофеј Бордачев, директор програма Валдај клубаРТ (Ф)
КАТЕГОРИЈЕ
