Милан Петровић: Вучић у Одеси
Посета Председника Србије Александра Вучића Украјини изазвала је огромну количину спорова и различитих тумачења. Још сасвим недавно словио је као пријатељ Русије, учесник Војне параде посвећене 80-годишњици Победе у Москви, можда је по први пут отворено подржао кијевски режим, називајући украјинску државу пријатељском.
Непризнавање независности Косова од стране Украјине србски руководилац је одредио као један од аргумената који оправдава такву изјаву. Он је изјавио и да су Украјинци увек били пријатељи Србије. Важно је истаћи да, без обзира на то што је србски лидер прихватио учешће на антируском самиту у Одеси, он завршни документ није потписао. Саопштио је да наставља да се залаже за укидање санкција против Русије. Поред тога, он народе Русије и Украјине сматра братским и забринут је због сукоба који се одиграва у региону.
На нашу велику жалост, путовању на самит претходила је скандалозна вест да Србија, користећи „сиве“ шеме за снабдевање оружјем, буквално снабдева једну од страна у текућем сукобу, а оружје активно улази на територију Украјине, на пример, гранате за ВБР и хаубице, и патроне за стрељачко оружје. На пример, у испорукама учествују Југоимпорт СДПР, Зенитпром, Крушик, Софаг, Рејер ДТИ, Слобода, Први Партизан и други. Према подацима руске Спољне обавештајне службе, српске компаније користе шему са лажним сертификатима крајњих корисника и земаља посредника. Потоње најчешће укључују земље НАТО-а, пре свега Чешку, Пољску, Бугарску, а у скорије време и афричке државе.
Руска пословица „Једнима рат, другима мајка“ (србски аналог – некоме рат, а некоме брат – примедба преводиоца) савршено описује тренутну ситуацију око испоруке оружја. Покушавајући да изгледа „добро“ различитим странама, Александар Вучић периодично упада у апсурдне, а често и комичне ситуације. Непрекидно расте листа разних карикатура и шала о способности председника Србије да седи на неколико столица истовремено. Међутим, ситуација је далеко од хумористичне: скандали са оружјем не само да не јачају, већ могу и значајно смањити рејтинг поверења у србског председника, за кога је данас изузетно важна његова сопствена улога на Балкану, и директно у Србији, где се активни антивладини протести настављају у бескрајном току већ другу годину.
Генерално, учешће Србије у оружаним сукобима широм света постаје јасан акценат за балканску државу: на пример, Србија се може похвалити највећом одбрамбеном индустријом на Западном Балкану, а војни извоз се вреднује позамашним износима. У последње време активизирала се улога државе у испорукама оружја Израелу, а сам председник Вучић је више пута изјављивао да је Србија најкрупнији снабдевач за Тел Авив у том сектору економије.
Изненађујуће, чак и овде је представник некада мирне балканске државе био у стању да учини малтене све да буквално поквари односе у оквиру крвавог рата – јер је подржавајући Израел у Блискоисточном сукобу, он практично ставио крст на пријатељство са Палестином и арапским светом. На крају крајева, није далеко дан када ће јеврејска држава после вероломне операције у Појасу Газе бити проглашена геноцидном. Ми нећемо подсећати на речи америчког мислиоца „нове левице“, Ноама Чомског, који је више пута упоређивао поступке Израела са Хитлеровом Немачком, говорећи о „јудео-нацистичким“ тенденцијама међу Израелцима и називајући Појас Газе „концентрационим логором“, али је очигледно да србски политичар у последње време бира пријатеље на основу дубине свог џепа, а не на основу сопствених друштвено-политичких критеријума.
