ТРИ ПЕСМЕ О ПЕТРОВДАНУ ПЕСНИКИЊЕ СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА
ТРИ ПЕСМЕ О ПЕТРОВДАНУ ПЕСНИКИЊЕ СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ПЕТРОВДАНУ ЈАБУКЕ ПЕТРОВАЧЕ И ПЕТРОВДАНСКЕ ЛИЛЕ Еј јабуко петровачо, комшије те сада једу, руку што те засадила , реликвија је на небу. Да не гледа да бакљама женску децу туђин пали, на ломачи да нам горе наши снови Православни . Еј , јабуко петровачо , најмање те отац јео , надничећи никад кући , комшилук те се најео , засадио тебе отац , да те гледа ко усуда , ни залогај му не оста , загрижене јабуке без зубе. Испред цркве ватре пале , петровданске, Православне , ил рефлектор или свећа , Сунце звезда понајвећа . Ал од Сунца више горе , ти кристали звани сузе , кад су многе мученице , черечили , пекли голе , на ломачи неразума , далеко од људског ума , ти јауци прочули се громовима сад их зову , ти животи прекинути сад су муње опомене , петровданске ватре ове , на њих сад су успомене .. Петровдане , Петровдане и јабуко петровачо на жилама твојим мој је отац све отиске прстију оставио, утиснуо , да годове стабла нижу и младице стигну нове , меморијом да пренесу љубав оца у векове . Кад протрче деца путем , са лилама у рукама , да докажу свим тим моћним белосветским ломачама , не палите никад жене , те светице наше мајке , носиле нас испод пупка , на рукама ко нарамке . Ко што носе тај нарамак , носише и децу своју , ту топлину , тај загрљај , коју нађеш у жубору и шумору , не дај мајку , не дај сестру , ћерку , жену том несоју , на ломачи да запали имовину родну твоју . Ако волиш земљу своју , своју мајку што те роди , да ти Сунце зором сија , ти се сети Петровдана и спаљених светих жена , бакља у руци наследника , шкрипање зуба пред инкзизиторима . Еј, јабуко петровачо , што потпис палцем чуваш оца , ти си многе нахранила , само не свог створиоца . Улицом се ватре пале , обичаји то су стари , да нам не би змијски зуби у близини засиктали . Петровданска ватро гори у близини петроваче , пронесоше ватре путем и јабуку неко зваће , боље нама ове ватре ритуалне , традицију што поштују , него бакље и ломаче , где гореше људска тела и сисари у немоћи , то звериње никад више , Православцу ни на очи , нити било коме другом , било које боје коже , сећајте се и памтите , да се монструми не множе . Славица Јовановић новинар и књижевник Прњавор Мачвански ЕВО СТИГЛЕ ПЕТРОВАЧЕ Ево стигле петроваче , класја жинта , фењер свица ветар с Дрине ил са југа , док петрованске горе ватре , угасе се онда пламте , некада се није могло ни улицом овом проћи од угарака петровданских лила , нагорелих ишли опанака , прелазила преко жара, босонога некад деца , калила се , челичила , а сад одјек тих пустих улица , ватре гаси бела куга . Сокаком с унекада трчала , многобројна деца мала , са лилама од трешњине коре , отресајући свице жеравице , у инат аветима тим мрачним силама . , Сад понеко још протрчи дете за њим гледа село од стараца , помрло је што је живо било , у земљи стараца без староседелаца . У једном длану јабука петровача , а на косу залутао свитац , у другој руци упаљач , шибица , да разбукти се ватра у ковитлац . Само тада у дечијој руци , гори лила испушта варнице , петроваче донеле старице , док гледају у свитаца лице . Ево опет петроваче стигле , у улици некад свој од жара , тукле ватре електричне жице , сада ватру ко да распламсава . Када све је више јаловаца , и кад деце све мање се рађа , реци , реци , Свети Петровдане , дал то бела изумире раса . Славица Јовановић новинар и књижевник б ПЕТРОВДАН И ПЕТРОВДАНСКЕ ЛИЛЕ ПЕТРОВДАНСКЕ ЛИЛЕ И МАЧВАНСКЕ ФРУЛЕ ИСПРЕД РАДОВАН КУЛЕ Не упрежу коњи се у кола , нит се ради у њиви и пољу , тад се скупља с дивље трешње кора , ил брезова за лилу петрову . Чобани тада плету цветне венце , од разнобојног биља , разноликих трава и оките рогове овнова , пастирска фрула док одзвања . Од јабуке петроваче мајке , праве колац деле комшијама , обичаји стари тад говоре , јабукама оживе сећања . На раскршћу кад се лиле пале , крену бакље трке малишана , да осветле село и улице , све у инат демонским силама . Са петровцем ките укућане , са лилама дочека свитање , али кажу најлепше су лиле и пред Кулом Радован лилање . Те покретне ватре заштитнице , кад се чују фруле , песма ори , док ужарене узлећу варнице, а ватра се улицом разгори . За Петровдан у Белотић Мачви , поред ватре што нам живот значи , са симболом спаљивања лила , сећамо се људи на ломачи . Кад су некад спаљивали жене , мачке , људе натапали у смолу , јер Србија није што Севиља , овде жене мајкама се зову . Наше мајке нама су светице , видарице што скупљују биље , траварке , труднице бабице , ове лиле у знак опомене , никад више ломаче Севиље . Седи старци припаљују луле и не жале старих опанака , да му прво рођено унуче , трчи с бакљом мачванских сокака . Овде живе неки људи мудри , што поштују своје обичаје , ако нема гуслара у селу , фрулашице би се позивале , Песмом свирком у народној ношњи , плетенице девојке украше, крене коло до касно у поноћ испред куле Радован сликарске . Где је некад наш Милић од Мачве окупљао песнике , сликаре , самоуке , Богом дариване , што небеске откривају тајне. Тад помислиш пред Радован Кулом тог Милића од светскога гласа , кад светлуца пола Белотића , дал звездана спустише се јата . Тад се клања апостолу Петру и оном другом апостолу Павлу , варницама терају демоне , да се деца мачванска рађају . Ти сусрети кад се чују гусле , коло вије и зачује фрула , кад виђени се окупе Мачвани , белој куги тад пркоси Кула , руком сликара занесењака озидана . Славица Јовановић новинар и књижевник фото Славица Јовановић Белешка о аутору Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и књижевник .Аутор осам објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И уби дрво човека" , "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња", ‘’ Не клечи пред злотвором ‘’ У рукопису још пет књига. Добитник више књижевних награда и признања ..Живи у Мачванском Прњавору .
