Култни филмски плакати: Да ли сте знали да је Пикасо направио плакат за најскупљи југословенски филм?
Плакати су вид промовисања филмова који је стар колико и сама филмска уметност, а дуго времена су били и једини. Представљају једну од омиљених форми дизајнера кроз коју они могу са великом дозом уметничке слободе изразити своју креативност и представити сопствено виђење филма.
Квалитетан филмски плакат мора имати текст и слике вешто укомпоноване у целину, пажљиво одабране и добро уклопљене боје, што креативнији целокупан дизајн као и главни циљ да привуче пажњу што већег броја гледалаца. Поред дизајнерског дела посла веома битна ставка јесте и квалитет израде. Уколико сте дизајнер или фирма која жели добру рекламу морате обратити пажњу на пар ствари. Пре свега, пронађите поуздану штампарију којој се међу услугама налази израда плаката и постера у свим димензијама као и високо квалитетна штампа. Нагли развој плаката започео је средином 19. века уз развој штампарија. У исто време били су постављени и први рекламни стубови предвиђени за велике формате. Иако са темама скандалозним за то време, Чувени Парижанин Анри Тулуз Лотрек стекао је наклоност публике својим плакатима на којима је представио играчице из “Мулен Ружа” у неприличним позама. Израдио је чак 368 литографија, на којима је најчешће приказивао “полусвет” и сцене из ноћног живота кабареа, клубова, као и кан-кан. Временом је плакат постао главно и омиљено средство оглашавања и многи велики уметници попут Алфонса Мухе израђивали су их за тадашње компаније. Муха је један од најкопиранијих уметника тог времена и његови позоришни плакати са ликом глумице Саре Бернар, као и рекламе за Нестле често су имитирани. У 20. веку ратни плакат постао је део свакодневице. Тај феномен није заобишао ни Југославију па је тако немачки „Оглас о заузетој југословенској територији“ издат у Београду 14. априла 1941. године. Са развојем модерних медија попут телевизије, биоскопа и радија, након завршетка Другог светског рата, деловало је да ће плакат као медиј отићи у историју. Међутим десило се управо супротно! Осим што је постао допуна телевизијским рекламама, плакат је шездесетих година преко уметничког правца „поп-арт” ушао у моду. Људи су просто полудели за Ендијем Ворхолом и његовим портретима Мерлин Монро, рекламама за Кока-Колу и осталим радовима. Упоредо с „поп-артом” појавили су се тада и „хипи” плакати: живописни, збуњујући, с јаким комплементарним бојама и ефектима калеидоскопа. Они су, иако првобитно намењени мањини, постали изузетно прихваћени у индустрији моде, текстила, а посебно филма. “Битка на Неретви” Вељка Булајића из 1969. пето је најскупље филмско остварење ван енглеског говорног подручја. Оно што је мало познато је да је за енглеску верзију филма дизајн плаката радио ни мање ни више него Пабло Пикасо. Тај плакат један је од свега два плаката које је урадио за живота. Други је био за шпански филм Андалузијски пас” из 1929. Прича о плакату почела је 1964. године у Монте Карлу, када је документарни филм Вељка Булајића "Скопје 63" добио Гран при Златна нимфа и награду критике. Председник жирија био је француски академик Марсел Ашард, који је за време фестивала становао код свог пријатеља Пикаса и показао му копију филма у његовом студију. Пикасу се филм веома допао, те је неколико година касније прихватио Вељков позив да уради плакат за његов нови филм. Имао је само један захтев: да боја плаката буде црвена. Најзанимљивији податак је да Пикасо за свој аганжман није тражио никакав новчани хонорар већ само 12 боца вина из Југославије! У почетку филмске индустрије плакати су поред разгласа били једина реклама када се филм приказује у неком биоскопу. Филмски постери/плакати су се штампали у великом броју и пред приказивање филма у неком месту се лепили по граду на огласним таблама и у излогу биоскопа. Може се слободно рећи да филмски плакати представљају уметничка дела за себе, а њихову вредност потврђује чињеница да су заљубљеници у филм спремни да издвоје огромне суме новца како би поседовали неке од њих. Представљамо вам три најскупља филмска плаката у историји: Метрополис - Плакат за филм Фрица Ланга из 1927. године, продат је 2005. за вртоглавих 690.000 долара; Оклопњача Потемкин - Плакат за култно дело Сергеја Ејзенштајна из 1925. године продато је 2012. године за 96.000 долара; Човек са филмском камером - Плакат за филм Џиге Вертова из 1925. године продат за 128.000 долара. Данашњи темпо живота је много бржи него што је то био случај пре сто година и пролазници немају времена да стоје испред плаката и диве им се као некад. Због тога је фокус модерних плаката на минимализму и што једноставнијим елементима: Што већа и упечатљивија слика, пожељно главних глумаца; Јарке боје; Наслов и свега неколико убедљивих речи. Пратите портал mojenovosti.com за још оваквих занимљивости!
Историја плаката
Вино за Пикаса
Најскупљи филмски плакати
Плакати данас
