Кина тежи да постане светски лидер у производњи беспилотних летелица
Недавно су биле објављене фотографије прототипа нове кинеске малоприметне ударне беспилотне летелице Лијианг. Она има низ заједничких црта са америчким перспективним ударним уређајем Х'47. То показује да по размерама програма у сфери беспилотне авијације Кина је већ упоредива са САД.
Зна се да поред уређаја Лијианг у стадијуму испитивања огледног обрасца налази се још једна велика и крајње скупа беспилотна летелица Сјанлун која је аналог америчког стратешког беспилотног извиђача Global Hawk. Једина земља која реализује истовремено толико масовне програме у сфери беспилотнеавијације су САД. Русија је заостала: мада се пројекти тешких ударних беспилотних летелица разрађују неколико година (на пример, пројекти Скат и Пробој), ни један од њих за сада није напустио стадијум пројекта. Појава огледног обрасца руске ударне беспилотне летелице може да се очекује тек средином деценије.
Зна се да Кина паралелно реализује десетине пројеката нових беспилотних летелица. На ваздухопловном салону у Џухају у новембру 2012. године било је представљено неколико десетине пројеката беспилотних летелица свих типова и размера. Били су представљени и специјализовани обрасци високопрецизног оружја за беспилотне летелице, на пример малогабаритне бомбе са корекцијом путање тешке нешто више од 20 килограма. Још раније Кинези су освојили производњу сопственог аналога израелске ударне беспилотне летелице Харпи, коју је Израел испоручио Кини 1990. Тренутно Кинези производе усавршени образац оваквог уређаја. Харпи лети изнад поља боја, самостално налази зрачење радиолокационих станица система ПВО, пикира на њих и експлодира.
Кина је већ разрадила сопствену извиђачко-ударну тактичку беспилотну летелицу Птеродактил која спада у класу MALE (средњевисинске са великом дужином лета). Приликом извођења операције хапшења мјанмарског наркобарона Нор Кхама, кривог за убиство кинеских морнара 2011. године, кинеке власти су разматрале варијанту његовог елиминисања уз помоћ напада беспилотне летелице по последњој америчкој моди.
Зна се да сопствене програме куповине беспилотних летелица осим армије имају и друге кинеске безбедносне структуре, на пример народна оружана полиција, служба поморског мониторинга Државне океанографске управе Кине, риболовна инспекција, ватрогасци и друге.
Као у случају са другим суперамбициозним кинеским програмима у сфери наоружања, за сада не можемо да будемо уверени да су кинески пројекти у пуној мери осигурани производном и научно-инжињерском базом. У беспилотној летелици делови авиона као што су мотори и труп играју другостепену улогу. Могућности уређаја зависе пре свега од могућности постављања канала везе са оператером, а као друго од квалитета средстава за извиђање и посматрање који су у њу уграђени. Недовољне могућности канала везе или недовољни квалитет слике могу да све друге могућности беспилотне летелице сведу на нулу.
Сада знамо да је Кина у стању да релативно квалитетно производи тактичке извиђачке беспилотне летелице. Такве сигурности нема упогледу кинеских пројеката тешких ударних беспилотних летелица, као и беспилотних стратешких извиђачких летелица. Примена америчких БЛ се ослања на снажну инфраструктуру, између осталог на мрежу телекомуникационих сателита. Управљање преко сателита омогућава оператеру који седи на бази у континенталном делу САД да управља ударним уређајем негде у Авганистану. Што се тиче Кине, она очигледно планира да искористи беспилотне летелице за деловање над тешкодоступним периферијским регионима Тибета и Сикјанга, као и за извиђање над спроним акваторијумима.
Василиј Кашин,
