Јелена Тарханова: «Страх је живети на споју епоха»
Завршена је четврта сезона руско-италијанске књижевне награде Дуга. 28. јуна у Виченци је одржана свечана додела награда победницима. Добитник награде у номинацији Млади аутор године постала је новинарка Јелена Тарханова, која од 2010. године живи у Италији.
У интервјују за Глас Русије, који је информативни партнер Дуге, Јелена Тарханова је рекла: Рођена сам на Уралу. Тамо живе темељити, веома приземни људи. Живела сам неко време у Перму, Јекатеринбургу, Березниках, завршила режију на факултету Пермског института уметности и културе, седам година сам радила у регионалном новинарству.
Шта Вас везује са Италијом?
- Имам мало заједничког са данашњом Италијом, преплављеном хиџабама, џамијама, са Италијом која стмоглаво срља у катастрофу, занета ударањем по типкама Фејсбука. Моја Италија – то је Италија Дантеа, Вердија, да Винчија, то је Република Фиренца, Уффици, фреске и мозаике, виолина Вивалди. Трудим се да стигнем да удахнем стару Италију, њену вишевековну историју, потпуно невероватну културу, покушавам да запамтим сваки атом онога, што сам могла да дотакнем. Сасвим је могуће, да неке ствари видим задњи пут, и моја деца неће имати прилику да деле о томе своје утиске.
Колико дуго пишете? Шта Вас побуђује на писање?
- Бојим се да не могу назвати себе писцем – урађен је само први корак на путу писца. Увек сам била новинарка, то је друго. Шта ме побуђује? Жеља да ме чују, да делим са другима своје мисли, нађем истомишљенике.
Шта је за Вас основно у стваралаштву? О чему треба да пише савремени аутор?
- Исто о томе, о чему су писали антички аутори: о томе шта их узнемирује, изазива, забрињава, радује, тера на размишљања. Мења се начин приповедања, језик, слог, али теме су исте.
Да ли Ви, као почетнички писац, имате узор? Чији Вас живот, каријера, начин мишљења привлаче из света књижевности?
- Писци, као и уметници у целини, претежно немају неки ружичасти живот. Поштујем Ориану Фалачи. Као прво за њена животна убеђења, за позицију. За мене је она човек са великим словом, жена гвоздене воље, она није пловила куд ветар носи у складу са променама које диктира коњјуктура. Као друго, она је била диван новинар и писац. Али је доживела тешку судбину, да на крају живота живи далеко од Италије, која ју је одбацила због одсуства политичке корректности, и данас деликатно ствара утисак, да је Ориана – градска луда, и да њена позиција нема ништа заједничко са позицијом државе. Лепо је да је остала у сећању, и да све чешће говоре да је Фалачи била у праву у својим мрачним прогнозама. Волим да читам Бродског, али и његов живот није испуњен радостима. О каријери ту нема речи. Волим Михаила Велера, Достојевског.
Ваша приповетка са конкурса, - да ли је то иронија или туга за нестанком граница између разнородних начела у свету?
- У мојој причи је веома мало ироније, у њеној позадини је страх, јер гине моја цивилизација. Наравно, нестанак држава, цивилизација је неминовност, тога је било и биће, али је велики страх живети на споју, додиру епоха и то, што је увек било у темељу твоје бити, руши се пред твојим очима. Моја цивилизација, уз подстицај унтерменша на власти, врши самоубиство. Унтерменши су људи, којима моћ њихове цивилизације, нације, културе – не вреди ништа. Они су спремни да своју нацију замене на нацију дивљака из етницитета са заустављеним развојем. Спремни су да своју културу, која се градила хиљадама година, мењају за културу дивљака, који у 21. веку каменују осумњичене за кривично дело и то називају правосуђем. Унтерменши ми забрањују да дивљаке називам дивљацима, и нуде ми политички коректне термине. Унтерменши нас терају да верујемо у то, да су сви људи подједнако талентовани, да све нације имају једнак допринос светској култури и науци, да су пороци и врлине, изопаченост и норме (како са гледишта медицине, тако и са гледишта људског морала) подједнако битни и потребни.
Управо унтерменши терминима ксенофоб и исламофоб жигошу оне људе здраве памети, који постављају под сумњу сврсисходност неконтролисане имигације из земаља са другачијим културним бекграундом, другим менталитетом, другог нивоа развоја. Они умањују значај своје Цивилизације, која је поклонила свету Платона и Вердија, Моцарта и Волтера, вакцине и авионе. Док су западни научници правили незамислива открића у хемији, физици, медицини, у овим земљама најважније дискусије су се водиле око проблема којом руком и којом количином камења треба брисати задњицу, а да се не прекрше завети пророка. Прича, коју сам упутила на конкурс може се учинити концентрацијом апсурда: то не може бити, јер то никада не може бити. Али овај апсурд полако, али сигурно продире у живот, постаје део наше стварности.
Конкурсне радове победника и финалиста руско-италијанске награде Дуга објављује истоимени алманах, који сваке године штампа радове најбољих учесника конкурса.
Ана Фјодорова,
