Владимир Черников: "За мене је рат - цела епоха, коју морам да испричам другима"
У подмосковском селу Нелидово се подсећало одсудних момената у бици код Курска. Реконструкција једне од кључних битака у Другом светском рату, која се одиграла пре 70 година, у јулу 1943, одржана је током међународног војног фестивала "Бојно поље."
Битка у предграђу Москве је трајала непуни час, док је права борба трајала неколико дана. Тада је, у тенковској бици на обе стране учествовало више од хиљаду смртоносних оружја - тенкови, топови, оклопни транспортери. Био је то пакао на земљи, каже један од учесника у тој борби, а сада гост фестивала "Бојно поље", ветеран Великог отаџбинског рата, пуковник Владимир Черников.
- Курска Дуга- то је подручје од триста километара по дубини и пет километара у ширини. У почетку, било је одлучено да се крене у офанзиву, али је онда команда одлучила да Немце пустимо да приђу, док ми будемо у дефанзиви, а када их уништимо, тек тада да кренемо у напад. Тамо смо се ушанчили. На сваки километар смо поставили тенкове, топове, а сами седели у рововима и чекали. Све је почело 5. јула. У то време сам ја био тамо, имали смо станицу, а Немци су покушавали да је заузму, пошто им је сметала за довоз муниције у ровове. На Курској Дуги смо се нашли седмог јула.
Владимир Черников је рођен 1925. у Сибиру. Рат га је затекао у Казахстану, где се, не дуго пре почетка сукоба, преселио са својим родитељима. У почетку је радио у фабрици муниције, а онда је одлучио да пређе на прву линију фронта. Сећа се своје прве борбе:
- Тенкови су пуцали, а ја сам био веома млад војник. У првој борби сам мислио да сви меци, ракете и минобацачи гађају по нашим рововима. Моји старији другови су опуштено говорили: "Не брини, седи, одмори се. Када крене напад, онда ћемо и ми пуцати. Сада, само артиљерија гађа тенкове." Затим, када је кренуо напад, артиљерија нас је у почетку тукла, а наш први одговор је био слаб. Затим је уследио други, трећи напад. За један дан - четири. Три дана касније, био сам прилично равнодушан. После ове битке, из нашег одреда је од 12 људи међу живе остало само троје. Најтеже је било - пет минута пре напада, када седиш и молиш се да се вратиш жив из борбе.
Ветеран и даље верује да га је неко чувао и спашавао цео рат:
- Кренули смо у напад 11. августа 1943. Трчали смо за тенковима, време је било кишовито, сва прљавштина са гусеница тенкова је ишла на нас. У то време, дошло је до експлозије. Она ме диже у ваздух и баца на тенк. Ја се ударам и падам на земљу. Од гелера гине шест- седам мојих пријатеља. Мене, као да је неко спасио. Па чак и касније, када су дошли на бојно поље да покупе мртве, био сам без свести. Отворио сам очи у тренутку, када су ме подизали да ставе у носило заједно са мртвима. А да нисам отворио очи, био бих жив сахрањен са осталима.
Четири месеца је ветеран био непокретан, а затим је неколико месеци учио да поново хода. Из болнице, Владимира Черникова су хтели да пошаљу кући, но он се вратио на фронт. Са војском је ослобађао Праг, Беч и Берлин. "За мене је рат – цела епоха, коју морам да испричам другима," - каже 88-годишњи пуковник. Владимир Черников се сада налази на челу "Борачког савеза," председник је јавне комисије за рад са младима, пише књиге.
- Ја сам написао 18 књига о рату и све их разделио ветеранима и деци. Последње издање од хиљаду примерака смо разделили свим школама у североисточном делу Москве. Ја стварно желим да видим децу, израслу у праве патриоте, који воле своју земљу. И тада ће знати своју историју, историју Великог отаџбинског рата. А ако је буду знали, својој деци ће је пренети непромењену и без фалсификовања.
Милена Фаустова,
КАТЕГОРИЈЕ
