Алексеј Герман старији посмртно ће добити награду Римског филмског фестивала
13. новембра у оквиру 8. међународног римског филмског фестивала биће одржана светска премијера филма Тешко је бити Бог, последњег филма режисера Алексеја Германа који је преминуо у фебруару ове године. Кулминација филмске смотре у вечном граду биће посмртно додељивање награде за допринос филмској уметности Герману.
Уочи уручења ове почасне награде Светлана Кармалита, филмски сценариста, удовица Алексеја Германа и његов коаутор дала је ексклузивни интервју за Глас Русије.
Светлана Игоревна, како би по мишљењу човека који је знао Германа боље од било кога другог, Алексеј Јурјевич реаговао на доделу награде? Како се он односио према свакаквим наградама и звањима?
- Не могу да вам кажем како би се према овој награди однео Алексеј Јурјевич, зато што имамо такву породицу у којој ни један од њених чланова не говори за другог. Ја не говорим за сина, син не говори за мене, ја са своје стране нисам говорила за Алексеја, а он за мене. Мислим да би му било драго. Ка прво, зато што је Тешко је бити Бог таква страдалничка прича, и захваљујући овој награди Герман би схватио да је она коначно завршена.
Филм Тешко је бити Бог имао је заниљмиву предисторију. Герман је хтео да сними филм о крају 60-их у Чешкој. Али улазак совјетских трупа у Праг привремено је нарушио планове режисера. Ипак 30 годиан касније све једно му је пошло за руком да се врати у Чешку и реализује свој пројекат. Какав би био филм када би Герману пошло за руком да га сними још пре прашког пролећа?
- Ако ћемо тачно, он није хтео тада да снима филм у Чешкој. Упознали смо се тог дана када је он добио телеграм из Лењинграда у којем се говорило: Немој ни да помишљаш да снимаш Тешко је бити Бог. Ако се узме у озбир да је сценарио већ био одобрен, забрањено је управо снимање. Тако је био стављен крст. То се десило одмах пошто су наше трупе ушле у Праг. Како се мењао живот државе и људи, и како смо се ми сами мењали, ми смо направили филм другачијим, оставивши у њему све значајно што је било важно и за Стругацке.
Како можете да објасните чињеницу да је данас са филмовима Алексеја Германа на Западу осим стручњака мало ко упознат? Од великих послератних руских режисера западна публиак зна само Тарковског, Бондарчука, Михалкова, Сокурова, а стваралаштво Германа је неправедно остало иза кулиса. У чему је разлог? Можда у недовољној промоцији?
- Алексеја то никада није занимало. Увек је говорио: Познат сам у уском кругу. Управо мислим над тим питањем. Чини ми се да се ради о оном што управо изазива у људској свести кинематографија. Према филму је у принципу однос као према уметности која постоји према неким својим задатим животним законима. Алексеј је сматрао другачије. Он је снимао филм, имао је сасвим другу представу о филму као о уметности.
Да је сада Герман жив, какав би био његов наредни филм и зашто?
- Не знам. Знам о чему бисмо писали. Знам сиће који бисмо смислили, али како би он постао реалност, постао уметност, и којим путем би кренуо Алексеј ја не могу чак ни да замислим. За себе знам једно: нема ни једног човека на свету који би био тако срећан када би Герман данас био жив...
Нива Миракјан,
