Концентрациони логор Црвени крст: симбол бола и наде
Сећање на Други светски рат, на његове жртве и победнике, брижљиво чувају становници србског града Ниша. Овде, у трећем по величини граду републике, деловао је нацистички логор Црвени крст. Сваког фебруара становници Ниша долазе у бивши логор да одају пошту свима који су им некада поклонили наду у живот. Међу онима којих се сећају су Срби, а има и Руса.
Црвени крст је био први од 2 концентрациона логора који су деловали на територији бивше Југославије. Отворен 1941. године, прво је био намењен ратним заробљеницима. Затим је постао пункт за српске Јевреје и Роме од којих су многи овде били сурово убијени. Ипак касније у логор су почели да довозе и Србе, Бугаре, Румуне, Чехе, Русе – све који су живели у окупираној Југославији. За скоро 4 године постојања кроз Црвени крст је прошло више од 30 хиљада логораша, и мал те не половина њих никада се није вратила кући, рекао је за Глас Русије научни сарадник меморијалног музеја Логор Црвени крст, историчар Небојша Озимић.
- Затворенике из тог логора су стрељали по принципу за једног убијеног Немца сто Срба. Одвозили су их у једно од предграђа које се налази недалеко од логора и зове се Бубањ. Према разним подацима, на Бубњу је било убијено од 12 до 16 хиљада људи.
На малој територији логора ограђеног масивном капијом, бетонским зидовима, бодљикавом жицом и двема осматрачницама, одигравала се права људска трагедија које се и данас добро сећа становништво Ниша, наставља србски историчар.
- Најсветлија личност логора био је лекар Елизар Пијаде. Он је био затвореник зато што се активно борио против нациста. Али тада нико није знао да је пореклом Јеврејин. А пошто је био врло добар доктор, некада је учио у Бечу и добро знао немачки, читаве године Елизар Пијаде је радио у логору као лекар и преводилац. Немци су га често молили да преведе речи оних које су мучили. Али његов превод увек је био у корист затвореника. Овде у Црвеном крсту биле су затворене његова ћерка и нећака. Ћерка је доспела као Јеврејка, нећака као партизанка. Доктор се никада није усудио да каже да је њихов рођак.
У историју концентрационих логора србски Црвени крст је ушао као први из којег је у време Другог светског рата извршено бекство. То се десило 12. јануара 1942. године. За Србе управо тај датум је постао својеврсна прекретница рата. Тада од хиљаду одбеглих само 105 људи се нашло на слободи. А међу онима који су успели да се спасу била су и два руска војника. Истина, обојица су била рањена, и њихова даља судбина се не зна. То да су у логору били затворени црвеноармејци данас је и документарно потврђено, наставља Небојша Озимић.
- На зиду једне од самица било је урезано руско презиме Воробјов. Оно је припадало црвеноармијцу и он је чак оставио о себи белешку у ниши своје ћелије. Сада се она налази у нашем музеју и тамо је написано не само одакле је био родом, већ и ко су му родитељи. А осим црвеноармејаца на територији логора су били они Руси који су у Ниш дошли после револуције у Русији и Првог светског рата. До данас је жива Олга Славковић. Имала је 15 година када се десило историјско бекство из логора. А она је била ћерка белогвардејца из Сочија Павла Багура.
Логор Црвени крст ослободили су 1944. југословенски партизани. Пред повлачење фашисти су спалили већину затвореника. Само појединци су преживели. Међу њима је био и Миодраг Трипковић. Изашавши на слободу он се прикључио руској војсци и отишао да ратује за домовину, сећа се ветеран.
- После ослобођења из логора заједно са Русима сам отишао у рат. Заједно са њима смо прошли и ослободили пола Румуније. Затим су нам руске дивизије помогле да пређемо Дунав код Кладова и стигли смо до Београда. Онда су се наши путеви разишли. Остао сам да ослобађам Србе, а они су отишли даље.
1979. године Црвени крст је био проглашен за споменик културе од посебне важности, а на месту логора отворен је музеј. Малу изложбу чине не само лични предмети затвореника, писма рођацима, већ и фотографије њихових мучитеља. То је урађено како би људи знали ова лица. Јер многи од оних који су се скоро 4 године иживљавали над затвореницима после пада логора нестали су без трага, избегавши казну. А трагична историја логораша Црвеног крста била је основа играног филма југословенског режисера Миомира Стаменковића Логор Ниш.
Милена Фаустова,
