Руски писмени језик – с Пушкином или без њега?
Савремено стање руског књижевног језика је предмет сталних спорова. С једне стране се позива на борбу за чистоћу руског писменог језика, јер је то језик Пушкина. С друге је стране миран филозофски став, заснован на томе, што су језичке норме динамичне, ту се ништа не може учинити.
Руски писмени језик, како каже књижевница Марија Арбатова, развија се природним путем. Он описује догађаје овде и данас. Међутим, Институт руског језика нешто легитимира, нешто не прихвата.
- Увек се воде спорови, када употребимо реч гувернерка или генералица не за жену гувернера или генерала, већ за жену, која заузима тај положај. Увек подсетимо да то пара уши, али је некада и реч машинистка (дактилографкиња) остављала луди утисак. Људи су били спремни да се туку штаповима и позивају на двобој, јер се реч машинистка није уклапала у патријархални свет.
Међутим, занимљиво је: ако савремени руски језик описује догађаје овде и данас, он би тешко био разумљив за човека из пушкиновог доба, као и многе ствари из нашег живота. Својевремено је лингвиста Јуриј Караулов, који је увео појам језичке личности, спровео интересантну пробу, - прича директор Државног књижевног музеја у Москви, филолог Дмитриј Бак:
- Он је навео пример из текста - чини ми се, Владимира Макањина, базирајући се на речницима из пушкиновог доба. Шта би схватио у тим причама човек из пушкиновог доба? Тамо је била реченица о томе, да Вања, када се вратила са службе (посла) стајала је још једну смену код плите (штедњака) - нешто тако. Дакле, жене не служе, плита је то нешто сасвим друго, значење речи смена – смена страже. Односно, иза језика стоји реалност.
При томе независно од реалности, која стоји иза језика, ипак вреди писати на пушкински начин, сматра Дмитриј Бак.
- Од пушкиновог доба нас одваја велика дистанца. Свакако, пушкински језик и савремени језик се много разликују. Међутим, рекао бих да савремени писмени језик мора да тежи истој бистрини, истој јасноћи, истој промишљености, које одликују језик Пушкина.
Наш писмени језик има две особине. Како је рекао Дмитриј Бак, он је, прво, баштина другог круга људи, него у пушкиново доба, - ширег, демократичније расположеног. Друго, услед развоја Интернета и низа других разлога опажамо оно, што није било могуће почетком XIX века: границе између усменог и писменог језика нестају:
- Усмени језик се први пут фиксира, јер је то језик комуницирања, чатова и тако даље. Дакле, данас имамо два писмена језика. Један је пређашњи, односно, префињени или званични (по потреби), док у другим случајевима, којих је огроман масив, то је усмени језик не на папиру, већ на экрану. Ситуација је стилски сложена, шарена. Међутим, ка неужурбаности, дефинитивности, тачности, промишљености, афористичности пушкинског језика, свакако, морамо да тежимо да их постигнемо, ма како тешко би то изгледало.
Свако пише, као што дише, - певао је некада чувени бард Булат Окуџава. Добро је када је то дисање на пушкински начин лако и неусиљено…
Олга Бугрова,
