Нисам ја пророк, мада и стремим душом на Исток...
Мој дом је свуда где је небески свод... Овај стих из песме 16-годишњег Михаила Љермонтова постао је назив велике изложбе која се одвија у Москви. Она је приређена поводом 200. годишњице рођења песника.
Љермонтов је један од најзагонетнијих руских песника 19. века. Тако су више пута говорили критичари о Љермонтову. Масовна јубиларна изложба у којој учествује 30 музеја из читаве Русије, треба да подигне вео тајне над животом песника. На изложби су представљени потписи и цртежи Љермонтова, ретка издања, јединствени историјски и рукописни документи, уметничка дела, предмети епохе, историјски костими и чак оружје. То не чуди, јер је једна од тема изложбе Љермонтов и Исток.
Ова тема стоји у екциклопедији посвећеној Љермонтову и њој су се окретали истраживачи. Али углавном њихови радови су везани за боравак Љермонтова на Кавказу. Кавказ песник види као Исток у целини, – подсећа Валентина Ленњова, директор спомен-куће Љермонтова у Москви.
На Кавказу Љермонтов се нашао још у детињству: бака код које је он васпитаван после мајчине смрти, возила га је на лечење на кавкаске Минералне воде. Диван крајолик га је задивио не само природом. Кавказ је поклонио Љермонтову знање како живе муслимански народи Руске царевине, како они прослављају празнике, шта прослављају и о чему говоре у својим песмама.
Прво дело Љермонтова које је аутор одредио као источна повест добило је назив Исмаил-беј. А још су били Черкези, Кавкаски заробљеник, Хаџи-Абрек, прича Ашик-Кериб, десетине песама у којима се опева Кавказ...
Кавказ је био колевка његове поезије. Нико није тако поетски благосиљао Кавказ као Љермонтов, – написао је један локални критичар. Постоји величанствена Грана Палестине – песма из 1837. године о грани светог града Јерусалима, око које је све пуно мира и радости. Песник има стихове, очигледно надахнуте Кураном, убеђена је Тамара Мељникова, директор музеја Љермонтова у Пензенској области (Централна Русија).
Љермонтов има сасвим изузетан израз: „морамо да живимо самосталним животом и да унесемо своје, самоникло у општечовечанско. Зашто да јуримо за Европом и француским? И даље: много сам научио од азијата. На Истоку је ризница високих откровења“.
Када се песник нашао на Кавказу 1837. године, тамо су се водиле борбе и Љермонтов, млади официр, ишао је у борбу прса у прса, видео погибију пријатеља. Он је тада рекао: Живот сам схватио. У њему није било злобе, мржње, хистерије. Он се понашао као достојни хришћанин, али он је то научио на Истоку.
Прво дело Љермонтова Хаџи Абрек било је објављено у листу чији је уредник био Осим Сенковски, један од највећих петербуршких арабиста. Сарадник музеја Љермонтова у Пјатигорску Јекатерина Сосњина сматра да многе нијансе односа Љермонтова према свету Истока још нису утврђене:
До данас нешто откривамо. Могу да наведем пример: имамо у музеју од 1941. године два акварела који се приписују Љермонтову. Датум њиховог настанка не изазива сумњу, али потписи Љермонтова не. Ови радови никада нису објављивани и нису коментарисани. Уз помоћ савремених технологија ми смо их пребацили у електронски формат, увећали. И на једном смо нашли у задњем плану обрисе три маузолеја туркског типа. Реч маузолеј у поезији Љермонтова се сусреће 10 пута. Тачније то је љермонтовски мотив.
Када је 1837. године кренуо на Кавказ, Љермонтов је обећао другу: Ја ћу ти писати о земљи чуда – Истоку... Крајем године он је саопштио истом том адресату: Почео сам да учим татарски, језик који је овде и уопште у Азији неопходан, као француски у Европи... Већ сам саставио план да путујем у Меку, у Персију и даље...
Да прецизирамо да су се татарским тада у Русији називали сви туркски језици. Тим плановима, као и многим другим, није било суђено да буду остварени. У јулу 1841. године Љермонтов је погинуо у двобоју. Али његова поезија, његови исповедни стихови су остали:
Не тражим веру – нисам ја пророк,
Мада и стремим душом на Исток...
