„Заробљеник лепоте“ – на изложби у Третјаковки
У Третјаковској галерији у Москви у току је изложба једног од најшармантнијих руских сликара с краја XIX и почетка ХХ века Александра Головина (1863-1930).
Овај уметник је човек Сребрног века. Тако у Русији обично назива време на граници између векова кад је култура доживела период обнове. Руско сликарство је у то време било необично богато. Али Головиново име на овој позадини и даље сија. Он је успео да створи сопствени свет – декоративан, упечатљив, а истовремено тајанствен и меланхоличан. Лепота човека се код Александра Головина смењује с лепотом околне природе. Лице жене и приказивање руже – омиљени мотиви овог уметника – као да се међусобно допуњују.
Грандиозна изложба у такозваној „Новој Третјаковки“ нам не показује само занимљива дела мајстора из колекција главних руских музеја, већ и из приватних збирки: представљене су укупно 23 уметничке збирке. Овде је представљен Головин – портретиста, мајстор пејзажа и мртве природе, аутор мајолика, позоришних декорација (пре револуције је био уметник у Царским позориштима у Санкт-Петербургу). На изложби је приказано преко 300 радова, међу којима су и сценографски радови који су се раније сматрали изгубљенима.
Међутим, не ради се само о потпуности изложбе. Ради се о томе да је пред нама уметник – прави „заробљеник лепоте“. Данас ово на посебан начин утиче на гледаоца који се очигледно уморио од шокантних експеримената савремене уметности. Головин му омогућава да урони у свет хармоније, префињености и спокоја.
Головинови савременици тврде да је он био веома затворен човек. То запажају и посетиоци изложбе. Једна од посетитељки, која пише на интернету под именом Lada за уметника каже: „Човек који се сакрио у себи...“ Само слике показују како чудесан свет крије у себи!
Посетилаца изложбе која ће трајати до краја августа има необично много, као и коментара на интернету. Задивљује њихова једоставност и срдачност. На пример: „Дивна платна, и портрети, и природа, све полази за руком овом уметнику, он слика апсолутно непоновљивим стилом.“ Некога утисци после Головинове изложбе наводе да размишља о себи самом, о свом животу. „Управо сам читала о уметнику... и ухватила сам себе на мисли о томе како мало размишљамо о тој страни живота. Немамо времена и јуримо, не знајући куда...“ Вероватно је оваква реакција главна награда за великог руског мајстора, човека Сребрног века.
Јелена Степањан,
