Миша Матић: Ђиласа "ни о бандеру"
19-08-2013 07:31:05 | | / mojenovosti.com |
У претходним данима дневни лист Политика, свакодневно врши притисак на јавност да се придружи једном необично захтеву одређене групе грађана, која покушава да „некој великој улици или булевару на Новом Београду“1 надене име предратним речником речено: пропалог студента, или како га данас представиља Википедија: црногорски и југословенски комуниста, учесник народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент и писац из Црне Горе, док у пресуди Суда части за резервене офирице и резервне војне службенике од 15. јула 1957. стоји: „Ђилас Милован, рез. Генерал-пуковник, Црногорац, држављанин ФНРЈ, ожењен, отац двоје деце, без занимања, свршио велику матуру, са сталним местом боравка у Београду, Палмотићева бр. 8.2“ Чиме човек без занимања,
Председник Српске краљевске академије Слободан Јовановић, осуђен од Брозовог режима у доказано, монтираном процесу, заслужио је ту част, да се његовим именом назове ћошак испред Правног факултета у Београду. Пошто тај ћошак нема ни једну зграду или било какав објекат, табла са именом великог Слободана Јовановића окачена је о бандеру. Баш како су желели Броз, Милован Ђилас и остали југословенски комунисти, да учине са Слободаном Јовановићем док је био жив. Истини за вољу, Судско веће пуковника Михаила Ђорђевића, а по оптужби тужиоца пуковника Милоша Минића, осудило је Слободана Јовановића на 20 година робије, губитак грађанских права и конфискацију целокупне имовине. Једино му нису одузета родитељска права. Био је нежења, у 72. години живота, када му је брозни суд оставио родитељско право на располагање....Живео је у сопственој кући на Зереку, у Симиној улици бр. 25 коју је наследио од оца Владимира, првог србског либерала...
Милован Ђилас је од брозног суда суђен у три наврата. Пре тога суђен је у Краљевини Југославији за дело тероризма, данашњим речником речено, осуђен је на 5 година, али је помилован после нешто више од две године. У том страшном казамату који се зими грејао, превео је три књиге и неколико приповедака Максима Горког. Броза је упознао по повратку са робије, али ће га тај исти Броз вратити у митровачи затвор након две деценије. Први пут се под Брозом, Ђиласу суди 1956. године, заједно са Владимиром Дедијером, где је Ђилас осуђен на условну казну, као и Дедијер, па Титов најближи црногорски сарадник и брозни биограф остају на слободи.
Дедијер се покајао, али Ђидо није. Хтео је пошто пото против Броза. Критиковао је партијске вође и партијски рад, овога пута са стране, јер је из партије, чијем је врху тежио, био избачен. У читавој критици свега тога, заборавио је да је и он био један од челника и креатора рада те партије. Од терористичких акција пре Другог светског рата, преко стварања Пасијих гробаља и тзв. Лијевих скретања у Црној Гори, почетком 1942.мартовских преговара са Вермахтом 1943., кројења авнојевских граница - па и до усељавања у поменути стан у Палмотићевој 8, консфискован од Др Драговића, чија је жена због те конфискације наведена на самоубиство. Каква је приврженост породице Милована Ђиласа према тој некретнини била, најбоље је рекао један стари сарадник Удбе: Када су после Ђиласовог хапшења дошли да претресају стан, Ђиласова мајка Василија ухватила је једног удбаша за ноге и рекла: Из овог стана можете само мртве да нас изнесете! Тај четворособни стан у центру Београда је и даље у поседу породице Ђилас. Кућа Слободана Јовановића сада је страна амбасада.
Ђиласу је, после непуних 6 година проведених у митровачком затвору пасош одмах враћен, па је отпутовао у Енглеску, у којој је Слободан Јовановић 11 година раније умро у 91. години као апатрид, без права на пасош и држављанство земље у којој је стајао на челу Академије наука, Београдског универзитета и на крају на челу Ратне владе.
Формирање дисидентизма у Србији није текло као у другим земљама источног блока. Овде су дисидентима оглашавани, заправо комунистички фракционаши, док су у државама Варшавског пакта тај епитет носили интелектуалци антикомунистичке провинијенције. Такви интелектуалци, у брозном режиму, постајали су народни непријатељи, а било је и покушаја да се после одслужене робије, услед непажње, привуку у редове тзв. дисидената, који су све време били под контролом или у сарадњи са Удбом. Како је Комунистичка партија узурпацијом власти 1944. започела са методом негативне селекције ( нарочито у Србији ) појава дисидената је имала само след тог правила. Пројекат са дисидентима је имао за циљ, да кад генерација најгорих, по свим природним и Божјим законима, престане да обитава са горње стране земље и пресели се под њу, на њено место дођу, такође најгори3. Један од првих пројектованих дисидената је био управо Милован Ђилас, а неретко се међу комунистичким историчарима чак и Слободан Јовановић назива тим лажним именом.
Сведочења затвореника казнионице у Сремској Митровици говоре о нељудским условима у којима су боравили противници комунизма, четници, љотићевци, чланови ЦНК Равногорског покрета... Они никако нису били комунистички дисиденти, зато су их смештали у собе без кревета, без покривача, на голој земљи. Исти суд који је судио Слободана Јовановића, осудио је и Др Стевана Мољевића на 20 година робије. Академик, правник Стеван Мољевић издржао је пуну казну, тако што је првих 15 година провео у казнионици, а осталих 5 на затворском гробљу у селу Лаћарак. Његово тело затворска управа одбила је да преда породици после његове смрти, јер му није истекла казна. У то време у Сремској Митровици издржавао је казну Милован Ђилас. Жалио се на нељудске услове, јер му није грејана ћелија, али су му траке на писаћој машини замењиване редовно. Два пута му је казна смањивана, па је на слободи био 1966. Укупно нешто мање од 6 година. Дела Слободана Јовановића, Стевана Мољевића,Косте Куманудија, Лазара Марковића, Драгића Јоксимовића... била су бар троструко опаснија по Брозов и Ђиласов режим, а испада да је Броз, кад се решио Ђиласа, блаже кажњавао. Др Стеван Мољевић и Др Драгић Јоксимовић оставили су своје животе у казнионици у којој је Милован Ђилас написао две књиге (за 6 година и није баш неки учинак), а неретко је лети био и хуман према утамниченим и гладним равногорцима, бацајући им кроз прозор своје ћелије коре од лубенице4.
Слободан Јовановић је пренет из Лондона у Београд 2012. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у алеји заслужних грађана, у непосредној близини где је сахрањен и Михаило Ђорђевић, човек који га је осудио на робију и олакшао за целокупну имовину. Једина табла у престоници, са његовим именом окачена је о бандеру на углу Београдске улице и Булавара краља Александра. За стогодишњицу рођења, постављена је табла са именом Милована Ђиласа на зграду Др Драговића у Палмотићевој бр. 8. где је Ђилас живео. Онај стари сарадник Удбе је приликом откривања те плоче упоредио Ђиласа са Светим Савом!?: „Сви србски писци заједно, од светог Саве до данас, нису због оног што су писали робијали колико Милован Ђилас5“. Један студентски представник из САД, који је по својим речима „одрастао уз титоизам“ преко „Политике“ позива народ и власт да зарад заслуга доделе име Милована Ђиласа улици у Београду: „На Принстону и Харварду је чудо ако се појави студент који не зна за Милована Ђиласа и његове књиге6“ Зар није чудо да се на било ком универзитету, било где у свету појави студент који није чуо за Адолфа Хитлера и његову књигу „Мајн кампф“? Али није чудо да се у Србији појави свршени дипломац који не зна за Слободана Јовановића и његова дела. То је последица власти Милована Ђиласа. Зато Ђиласа ни о бандеру.
Напомене:
1. „Политика“ ,субота 17. Август 2013.стр 08
2. „Политика“ , недеља 18. Август 2013. стр 09
3. МишаМатић: Ви сте Добрице једна мачка у џаку, Србослов
4. Антоније Ђурић; Црвена куга, Двери, Београд, 2001.
5. Миша Матић: „Ви сте Добрице једна мачка у џаку, Србослов
6. Политика“ ,субота 17. Август 2013.стр 08
Миша Матић
