Двобоји међу Србима с краја 19. и почетком 20. века: Витештво или узаврела крв?
Србија била једина земља у Европи на крају 19. века која је признавала двобоје. Са оружјем у руци, част бранили писци, пилоти, маршал двора, па чак и престолонаследник
Србија је крајем 19. и почетком 20. века била једина земља у Европи у којој се признавала слобода двобоја. Озакоњење права да две особе са оружјем у руци стану једна наспрам друге, донето је на седници Народне скупштине 10. јануара 1899. године. Један од посланика, и то правник, Драгомир Рајевић у бучној и жестокој расправи је рекао:
- У кривичном закону што год није забрањено - дозвољено је. А у њему, господо, двобој није забрањен, није означен као кажњив. И питање части у целом свету расправља се управо овим чином... Ту нема мучког убиства, већ ту човек с оружјем у руци своју част пере.
Још један посланик, и то још председник суда, био је изричит:
- Двобој међу нама Србима је стара ствар. Можемо ми то осуђивати и одбацити, али то је било, биће и мора бити... Дакле, господо, хоћемо да допустимо да неко у одбрани свога имања убије човека, а нећемо да допустимо да то исто уради у одбрани своје части и части своје породице?!
Ако мало зачепркамо по страницама србских речника, иза речи двобој прочитаћемо да је то заправо борба између два лица наоружана каквим смртоносним оружјем (мачевима, револверима и сл.), по строго утврђеним правилима и у присуству сведока, ради решавања питања части или каквог другог спора.
Историчарка Зорица Јовановић пише да је ову врсту разрачунавања, где се кривица доказивала поразом, први увео 501. године краљ Бургундије Гундобад. Потом се овакво решење спора, убрзо, као решење спора две странке (где се кривица доказивала поразом), раширило свуда по Европи. Двобој је прописивао и Душанов законик, који није дозвољавао помоћ актерима обрачуна, да се личне свађе не би изродиле у шире сукобе.
Принц Ђорђе Карађорђевић
- Али с временом се двобој изродио у провоциране и безразложне сукобе - каже историчарка Јовановић.
- Првенствено, да би се противнику нашкодило или да би се доказала сопствена храброст. И зато су свуда у Европи законски били забрањени.
Прича о двобојима 19. века заправо је прича о салонима, сплеткама, срцима и бесним тренуцима када се кроз игру иде у сусрет куршуму. Ту је и незаобилазна сторија о песнику Александру Сергејевичу Пушкину, који је ишао из двобоја у двобој, лежерно доручковао трешње и добацивао коштице до ногу свог ривала. Своју литературу звану живот завршиће фебруара 1837. године, у двобоју са Французом Дантесом, који је био прецизнији с пиштољем. Четири године касније, у двобоју је убијен још један великан руске књижевности, Михаил Јурјевич Љермонтов.
Али вратимо се на почетак прошлог века у Београд. Из мита, из легенде, из народних прича уз огњиште, о јунацима који излазе на мегдан страшним Турцима, појављују се двобоји у којима учествују људи спремни не само да бране част, већ и да похрле у сусрет једном таквом изазову. Цеви пиштоља наспрам себе.
Тадија Сондермајер
Почетком марта 1905, у редакцију београдског листа "Опозиција" улетели су један официр и особа у грађанском оделу. Тражили су одговорног уредника Милана Павловића да би му уручили писмо у којем је био позив на двобој:
- Господине! Г. Бошко Чолак-Антић овластио нас је да, у његово име, тражимо сатисфакцију од Вас, као одговорног уредника "Опозиције", за напис који је штампан у данашњем броју "Опозиције" под насловом "Мало унапређење" и у коме г. Чолак-Антић налази увреду и клевету за његовог оца, пок. Илију Чолак-Антића, и част и образ његове породице... Молимо Вас да изволите одредити своја два сведока, који ће са нама ову ствар уредити по правилима и обичајима од части. Ваш одговор изволите што пре саопштити првопотписаном... - писало је на листу хартије.
Писмо су потписали „Бранко Јовановић, коњички мајор, и Жив. М. Протић, инспектор Мин. нар. привреде“. Двобој се, по свим правилима, са по два сведока, лекаром и судијом, одржао 16. марта, у четири сата по подне, на Бановом брду. Једино се зна да победника није било, да је Бошко Чолак-Антић, маршал двора краља Петра Карађорђевића, задобио лакшу рану.
Три године касније, када је већ укинут закон о слободи двобоја, тадашњи престолонаследник Ђорђе Карађорђевић изазвао је једног поручника на двобој мачевима. Није познато шта је био повод тог двобоја, али се зна да се он одиграо у Топчидеру и да је поручник био рањен.
Милош Црњански
Узаврела крв текла је и венама младих људи од пера, са очигледно посебном врстом маште, нерва и потребе и жеље да узвраћају ударце. Поред Лазе Костића, Кодера, Дерока..., на двобоју је учествовао и борио се и Милош Црњански. Владимир Буњац, новинар и хроничар Београда, описује сучељавање тада младог писца Црњанског и пилота Тадије Сондермајера, које се збило на Вршачком брегу 1926. године:
- Ове је године био замало крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер са упереним пиштољем. По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу својим белим рукавицама. (Матић је у свом салону касније причао да је свађа настала око тога који су авиони бољи, немачки, како је тврдио Сондермајер, или француски, како је тврдио Црњански.) Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и југословенски херој, јер је на фронту оборио три противничка авиона. Секунданти Милоша Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао проблема како да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом украшеном седефом испод мишке. За двобој је било још рано, па су одсели у вршачком хотелу који се, мислим, исто као иданасзвао "Србија". На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Све је ишло по уобичајеном ритуалу. После кратког договора о пропозицијама, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, и окренули су се. Песник и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског - забележио је Буњац.
Овај хроничар забележио је и да тада официр, пилот, јунак из рата повлачи обарач. Одјекнуо је још један хитац, али у врхове крошњи, у вршачко небо, отпрхнувши чавке. Тадија је достојанствено пуцао у ваздух. Матић је, пише Буњац, пришао као секундант и тражио од обојице да прихватање задовољења.
Иза овог двобоја остао је потписан записник и сада нам остаје да жалимо што том записнику нема трага. Можда је негде на неком тавану.
КНЕЗ АРСЕН НАЈПОЗНАТИЈИ МЕГДАНЏИЈА
СРПСКИ мегданџија број један је неоспорно био кнез Арсен Карађорђевић, млађи брат краља Петра и отац принца Павла. Савременици га описују као "лудачки храброг" човека, вичног свим врстама оружја. Легенда о њему била је раширена по свим значајнијим европским салонима. О Арсеновој, вештој руци испеване су читаве поеме.
Причало се да је имао више од 40 двобоја. По тим изворима, наводно је убио петнаестак противника, исто толико ранио, а седам окршаја се завршило "нерешено". У једном двобоју који је избио због свађе око плеса с кнегињом Аурором Демидовом, будућом Арсеновом супругом, ранио је најбољег пријатеља Карла Густава Манерхајма. Лондонски лист "Dayli Leader" објавио је 1895. године да је у двобоју ранио Пола Долфуса, новинара који је провокативно писао о њему. Ни чувени Мирослав Крлежа није могао да одоли а да не напише нешто о кнезу Арсену. Описао га је као "Брахијалну силу од које бежи тане".
Из легенде у сусрет изазову с пиштољем у руци Фото-архив "Политикин забавник"
ДВОБОЈ ЗАЉУБЉЕНИХ УЧИТЕЉИЦА У ЈАГОДИНИ
Професор историје из Јагодине Нинослав Станојловић забележио је двобој двеју младих жена. Љубица Ракић, која је, иначе, била прва жена доктор педагогије, и Лепосава Мијушковић, књижевница, завршиле су Вишу женску школу и запослиле се као учитељице. Усуд је хтео да се обе заљубе у истог официра. Како су обе имале пушке, потегле су једна на другу. Љубица је ранила Лепосаву. Како је Лепосавин отац био имућан, да би забашурио ствар, шаље је на школовање у Цирих. Она је 1915. године докторирала педагогију. У "Србском књижевном гласнику" објавила је десетак прича.
