Ратко Младић као ``последња`` тачка европског пута Србије
Аутор: Наталија Пичурина, члан Међурегионалног друштвеног покрета„Друштво пријатеља Генерала Младића“
25. маја 1993. године Организација Уједињених Нација основала је „Међународни трибунал за кривично гоњење лица, одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права, почињене на територији бивше Југославије почев од 1991. године“. Декларисани циљ нове структуре са толико патетичним називом био је: „успостављање правде према жртвама ратних злочина, злочина против човечности и геноцида почињених током ратова у Југославији од 1991-2001. године, и кажњавање одговорних за те злочине“. У суштини, Хашки суд, смештен у мирном бањском излетишту у запећку Европе, започео је нову фазу рата против Србије. Без метака и бомбардовања, „натовски правни батаљон“ је наставио да убија ту земљу, прекомпоновањем историје крвавог распада Југославије, утврђујући кривицу и пребацујући одговорност за патњу свих ратова ’90-их само на један народ – Србе…
Тешко је рећи да ли је београдска власт припремала честитке за дан оснивања Хашког трибунала, али је ујутро 26. маја 2011. године управо Председник Србије Борис Тадић, човек пореклом из Сарајева, саопштио домаћој јавности да је ухапшен командант војске босанскохерцеговачких Срба – генерал Ратко Младић. „У име Републике Србије објављујем да је рано ујутро у току операције спроводене уз координацију безбедносно-обавештајне службе (БИА) и Службе за утврђивање ратних злочина, ухапшен Ратко Младић. Овим хапшењем Србија је спрала са себе велику љагу“. Неколико сати касније, Тадић је на специјално сазваној конференцији за новинаре објашњавао ошамућеној Србији: „На тај начин ми смо завршили тежак период наше историје и скинули тај терет са плећа нашег народа. Сада се отвара нова страница, и ми ћемо радити на процесу помирења у региону“. И правдајући издају, додао је да ће „завршетак истраге подићи ниво међународног кредибилитета Србије“.
Генерал Младић је кључна фигура рата у Босни. Родољуб, државник и професионалац највишег војног ранга, познат је далеко ван граница Балкана. Он је један од оних који се у веома тешко време за Отаџбину нису бојали да на своја плећа прихвате одговорност за будућност земље, кога због части, храбрости и јунаштва, као и оданости Отаџбини поштују савезници, а непријатељи се плаше. Човек, чији је подвиг постао стуб националног идентитета Срба, чија војска је фактички победила у рату, доказујући целом свету да Србија никада неће пристати на улогу натовских сатрапа. Стога су током свих ових година постојања Трибунала, од стране НАТО стизали захтеви за његово изручење.
Прве оптужбе „натовског правног батаљона“ биле сеу изречене Генералу још у јулу 1995. године, у његовом одсуству. Оне су се састојале из 16 тачака, укључујући и оптужницу за „геноцид“ и „злочине против човечности“, у вези са вишемесечном опсадом града Сарајева од стране србских трупа под командом Ратка Младића. У новембру исте године Хашки суд је подигао други пакет оптужница, сада већ са 20 тачака, укључујући лаж о догађајима у Сребренице, која је брзо прихваћене од читаве антисрбске заједнице и која је великог родољуба „наградила“ понижавајућим надимком „Србски касапин“.
1996. године, одмах након разрешења Генерала са положаја начелника Главног штаба Војске Републике Српске, снаге Алијансе су поставиле захтев његовог испоручивања у Хашки трибунал. Спољни непријатељи Србије и нису крили своје намере: први Високи представник Европске уније за спољне послове и политику безбедности, Кетрин Ештон, изјавила је да генерал Младић без одлагања мора бити предат Хашком трибуналу за бившу Југославију. „Пуна сарадња са Хашким судом ће постати главни услов који ће приближити Србију уласку у ЕУ“, јасно и недвосмислено је изјавила баронеса. Брисел је, не једапут, нагласио да „недовољан ниво сарадње званичног Београда по питању хватања ратних злочинаца“ представља главну препреку у преговорима око уласка Србије у ЕУ, и такође затражио изручење Ратка Младића.
А унутрашњим непријатељима Србије се веома журило у ЕУ тако да је у октобру 2010. године србска влада објавила да висину награде за информацију о локацији Генерала Младића повећава са 5 на 10 милиона евра. На част Србима, није се нашао такав Србин који би желео да заради ову позамашну суму.
У новембру 2010. године у Београд је стигао главни тужилац Трибунала Серж Брамерц, кога су на највишем државном нивоу уверили да „Наша земља води интензивне потрагу за Ратком Младићем и Гораном Хаџићем који су још увек на слободи и ради на успешном завршетку сарадње са судом у Хагу“. Белгијанац Брамерц, који је у више наврата наглашавао да је један од приоритетних задатака Међународног трибунала у Хагу – хапшење и одвођење у тамницу Ратка Младића, „губернаторски“ је поразговарао са представницима војне обавештајне службе и националне службе државне безбедности Србије. О променама у обиму и методама „лова“ на Младића, након посете Брамерца, изјаву је дао тадашњи министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић. Он је нагласио да се у потрагу за Младићем, која је раније била искључиво одговорност снага државне безбедности, активно укључило и његово министарство, „што подразумева ширу контролу и праћење лица, из круга осумњичених за подршку прогоњених, као и јачање оперативно-истражних активности“.
"Последња" тачка на путу у ЕУ била је у селу Лазарево, где је у рано мајско јутр стигао интервентни одред србских полицајаца. Генерал Младић је био ухапшен, и отпочело се са ужурбаним припремама за његово изручење у Хаг.
Али, вратимо се интервјуу Бориса Тадића тога јутра. И обратимо пажњу на реченицу: „…ми смо завршили тежак период наше историје и скинули тај терет са плећа нашег народа„. Још једном наглашавам, то су речи Тадића – Председника Србије. СРБИЈЕ!, не САД-а, не Немачке, не Краљевине Холандије… Он је рођен у Сарајеву, и цео живот живео у Београду и одлично зна језик на коме је изговорена ова реченица. И као професионални политичар, одлично разуме значење речи о „терету народа„… У суштини, оно што је рекао представља Тадићево фактичко признање колективне кривице Срба. Кривице за непочињене злочине у рату, који Срби нису ни започели. Рату за одбрану своје државности и права да живе на земљи предака.
Тадић је рекао да се пред Србијом „сада отвара нова страница“. Страница живота под руководством оних који су учествовали у планирању и спровођењу најпре операција на уништавању Југославије, а потом и суверене државе Србије? Да ли је вредело отварати „нову страницу“ историји земље издајом њених најбољих синова, понижавајући национално достојанство својих грађана и пљујујући на част и достојанство оних, за које Србство није само празна реч?
Још једно „случајно подударање датума“. На дан Младићевог хапшења, у Београд је допутовала Кетрин Ештон. Рапортирајући пред баронесом о хватању „међународног криминалца“, београдска власт тешко да је подсетила Кетрин о натовским ракетама и ударима бомби, о погибији хиљада мирних грађана, о рекама избеглица и застрашујућим последицама живота на земљи загађеној осиромашеним уранијумом. Напротив, Тадић је галантно приметио да се Ештон „обраћа оним људима који су увек веровали у Србију… Желим да јој се захвалим на томе“. И то треба схватити као сагласност са изјавом баронице, да она „поздравља хапшење Младића као важан корак напред за Србију и огроман успех за међународну заједницу“.
Натовска заједница је, не скривајући радост и не чекајући да почне заседање Хашког Трибунала, издала Генерала Младићу оптужујући пресуду. Један од првих који су реаговали на београдске догађаје је Генерални секретар УН-а, Бан Ки Мун, који је рекао да је хапшење Младића – „историјски дан за међународну правду, и да означава напредак, који смо постигли у настојању да се спречи избегавање правде“.
Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен je, поздрављајући хапшење Генерала, рекао да: „После 16 година након доношења пресуде Младићу по оптужби за геноцид и друге ратне злочине, његово хапшење, коначно, пружа прилику за тријумф правде“. Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је да сматра да је „ово је важна вест не само за Балкан, већ и за цео континент“. Њен министар спољних послова Гвидо Вестервеле је дефинисао хапшење Ратко Младића као корак „на постављању темеља мирној будућности целог балканског региона“.
Председник САД Барак Обама је изјавио је да „аплаудира свом србском колеги Тадићу“, а потпредседник Џозеф Бајден је чак изволео да упути телефонски позив Борису Тадићу. Државни секретар Хилари Клинтон, најавила је да долази „великог дан за међународно правосуђе“, заменик саветника за националну безбедност председника САД-а, Бен Роудс честитао је србској влади на „победи“.
Београдским властима је честитао и Министар иностраних послова велике Британије, Вилијам Хејг: „… то је доказ њихове посвећености сарадњи са Међународним судом правде за бившу Југославију“. Председник Француске, Никола Саркози, је прецизирао да је „Србија направила корак више на путу приступања ЕУ“. Њему је радосно узвратио комесар за питања политике проширења и суседства, чешки социјал-демократа и дипломац Московског државног института за међународне односе, Штефан Филе: „Хапшење елиминише велику препреку, која стоји на путу Србије у Еу“.
Шеф МИП Турске, Ахмет Давутоглу, назвао је хапшење Генерала великим кораком Србије „како ка евроатлантским интеграцијама, тако и на путу да заузме поштован положај у међународној заједници“. Није изненађујуће што је одмах после њега саопштење издала и псеудо-председница лажне државе „Косово“ Атифета Јахтјага: „Слање Младића у Хаг ће постати пример за привођење свих преступника одговорности“. Министар спољних послова Канаде Џон Берд је изразио задовољство чињеницом да ће се генерал појавити пред међународним судом“.
Увереност натовске банде подржао је и Борис Тадић: „Свима који су помагали Младићу, биће суђено“.
Постоји и још један детаљ који је претходио хапшењу Младића. У априлу 2011. године, Северноатлантски савет је упутио захтев Србији о успостављању Индивидуалног акционог плана деловања на партнерству са НАТО-ом. И већ у јуну исте године, иницирајући злогласни процес над Младићем, НАТО се враћа у Србију, након што је у Београду спровео једну од највећих годишњих организационих активности – конференцију стратешких војних партнера. И да бих одагнала сумњу у праве намере београдскх власти, навешћу цитат министра одбране Србије, Драгана Шутановца: „Конференција има изузетно важан војни, а не политички карактер. Изузетно је важно што Србија може да прикаже себе као партнера на кога се могу ослонити, не само чланице НАТО-а, већ и представници других земаља“. И додао да спровођењем ове војне конференције, Београд потврђује „европску перспективу Србије“.
Након конференције, председник Војног комитета НАТО-а, адмирал Жампаоло ди Паола састао са званичницима србских оружаних снага и разматрио конкретна питања реформе Војске и војне сарадње НАТО-а и Србије. Управо овде, у спајању неспојивог и лежи главна политичка интрига: Србија, формално поштујући војну неутралност, одржава при том улазак у ЕУ, као главни спољнополитички приоритет. И овде власти треба да се замисле јер се мишљење политичке елите, не поклаапа мишљење народа… И ево већ 2014. године Војска Србије учествује у вежбама оружаних снага САД-а и НАТО-а у Немачкој, чији је задатак био дефинисан као оцена борбене готовости Алијансе у супротстављању руској агресији. И још једно пљување на националну свест: у вежбама су учествовали и војници такозваних „Косовских снага безбедности“. Ништа не чуди ни што је 2014. године усвојен, а у јануару 2015. године одобрен Индивидуални акциони план партнерства између Србије и НАТО-а. На сајту Алијансе је дипломатски написано, да је та координација у вези са потребом јачања дијалога и практичне сарадње, посебно у области војне реформе. Али, у суштини, ово представља највиши ниво сарадње са земљама које нису чланице НАТО-а. Тај план је последњи корак пре формалног чланства у НАТО.
Срамни дани издаје се не славе. Мада треба памтити дан хапшења Генерала. Проћи ће време, и народна паметарница ће све ставити на своје место. Подвиг Ратка Младића, заједно са херојима из Србије, већ је златним словима уписан у светску историју. А о Борису Тадићу можда ће се памтити само једно: он је 26. маја 2011. године био на челу власти која је издала Генерала и свој народ.
Фејсбук репортер
