Стари Нови Сад
Новосађани су одувек доживљавали Дунав као део свог града, али многи данас и не слуте колико је он то дословце некад и био. Град је био испресецан дунавцима, језерима и многобројним барама које су, поврх свега, имале и обичај да мењају места
На потезу између Дунава, некадашњег канала и Темеринског друма некада се налазила права мочварна прашума коју су Новосађани звали Врбак. Огромне врбе и тополе дизале су се из непрегледног шибља препуног змија, жаба и инсеката. Кроз цео Врбак протицао је мутни дунавски рукавац, широк и дубок неколико метара, и изливао се негде у Каћком риту.
Поврх свега, ту одмах се налазила и градска кланица, износило се ђубре, а била је ту и шинтерница. Ипак, то није ни најмање сметало гимназистима да долазе у ову тамну џунглу да траже пустоловине, кришом пуше, пецају или да се возе чамцима, што је у Новом Саду било забрањено малолетнима због честих дављења у варљивим дунавским водама.
Залуд су професори Новосадске гимназије препоручивали одласке на Фрушку гору или у уредни Каменички парк, узалуд су кажњавали младе пустолове, међу ђацима је било питање угледа одшуњати се у мрачни Врбак.
Професор Васа Пушибрк, директор гимназије, онај брадати господин што је у тексту о новосадским кафанама сваки дан после наставе свраћао накратко у „Липу” у Лебарском сокаку, одлучио је најзад да свима који су виђени како одлазе у Врбак уредно додели по опомену и укор. Али, како ухватити осумњичене на делу. На крају је Стеван Милованов, омалени и вечито озбиљни професор математике и физике, нашао решење – са прозора горњег спрата гимназије дурбином је осматрао ко све одлази у Врбак и записивао имена несрећних починилаца у своју бележницу!
Панонска Венеција
Многи делови данашњег Новог Сада некада су били под водом, и то већина улица које су сада близу Дунава (рецимо, улице Стевана Мусића, Ловћенска, Стражиловска, Максима Горког и Радничка, све су се налазиле на подручју где је добар део године вода била дубока два-три метра!) На месту где је данас Основна школа „Ђорђе Натошевић” (у Улици Максима Горког) било је дубоко језеро које се звало Лиман, где су се међу трском и шашом гнездиле дивље патке и множиле врло бучне жабе.
Поплава од 23. марта 1876.
Данашњи Лиман био је покривен недогледном водом, муљем и трском, па се ретко ко и усуђивао да туда пролази чамцем, сем понеког рибара или вештог ловца.
У многим деловима града стварале би се велике баре после обилнијих киша, често добро потпомогнуте подземним водама. Ових „путујућих бара” било је посебно много на делу од Кисачке до Руменачке улице.
Најпознатија била је такозвана Баба-Екина бара у којој су се деца лети купала. Зими је ту било клизалиште за гимназијалце и све оне који су хтели да уштеде две крајцаре, колико је коштало клизање на лепо уређеном језерцету у Дунавском парку, где је свирала војна музика.
Брукшанац
Једно од омиљенијих места за старе Новосађане, по казивању Триве Милитара, био је брукшанац, или мостобран, потез уз Дунав где се могло шетати, али куда је свакако морао да прође свако ко је хтео да преко понтонског моста стигне у Срем или да седне на неку лађу. Мостобран је пресецао камени колски пут са чије су обе стране била вежбалишта за војнике. Деци и многим шетачима било је нарочито забавно да посматрају урлање строгих аустроугарских официра који су брзо губили живце, нарочито када би са војницима вежбали парадни марш. Баш због тога, сремски регрути имали су с времена на време обичај да се из шеретлука праве да не разумеју наређења на немачком и да не схватају шта се од њих тражи да ураде, што је официре редовно доводило до лудила.
Многи Новосађани уживали су у посматрању бродова са брукшанца. Саобраћај на Дунаву у то време био је веома жив и све до касне зиме, када су се на реци појављивале ледене санте, велик број пароброда са путницима и робом саобраћао је овуда, путујући од Улма у Немачкој све до Браиле на ушћу Дунава у Црно море.
У новосадској пристанишној агенцији бродови немачког „Дунавског привилегованог друштва” саобраћали су сваки други дан, а сваки дан је пароброд „Мађарског речног друштва” пристајао по путнике на линији Нови Сад–Вуковар. Прилично ретко се дешавало да реком прође неки брод који није био аустроугарски, тако да су истакнуте српске, бугарске или румунске заставе често изазивале узбуђење код деце која су имала обичај да посматрају и уписују пароброде и њихове ознаке у своје бележнице, такмичећи се у томе између себе.
БЕЗ ПИКАНТЕСА
У књизи „Име и презиме Нови Сад”, у издању „Прометеја”, делимично је пренет текст из шаљивог магазина „Савремени Нови Сад”, у коме 1924. године „Штрандрипортер” пише о великој забави са лутријом која се спремала тог августа на Штранду.
Одмах на почетку текста, Штрандрипортер се пожалио да он сам није позван јербо је опасан и све што чује одмах меће у новине, али је ипак сазнао да ће бити пливања, веслања, скакања и скакутања, и боксовања из шале и збиља. Но, грађани не треба да се брину јер биће и полиције, а г. Полит ће послати и аутомобил-штрцаљку за случај евентуалног пожара.
Вицкасти новинар је закључио да сви имају разлога за радост, нарочито управа Штранда која ће масно зарадити, али и госн Мане Бубањ, пошто ће му ресторан бити крцат. Фрајлице се радују због Дон Жуана, Дон Жуани се радују због фрајлица. Полиција се радује лутрији, неки ће се радовати пливању, а жбунови се не радују уопште, јер ће бити изгњечени.
Новосадске соколице на Штранду
То лето 1924. било је кишовито, а Дунав толико висок да је још раније у једном напису из исте године Штрандрипортер приметио да је река одавно окупирала половину кабина и све жбунове па се сад ту млатају прави сомови и рибице, а не они наши. Нажалост, ни велика забава никада се није одржала, управо због лошег времена.
По мишљењу Штрандрипортера, због тога штетовали су сви: управа Штранда јер није могла да убира десет динара по глави, младе даме јер им је ускраћено задовољство да могу да покажу оно што се иначе не сме видети на Корзу, али и полиција, јер је остала без сјајне прилике да ухвати какав пар ин флагранти.
Растужио се и извесни господин са моноклом јер му је ускраћено задовољство витлати шипарице по плажи, а незадовољна фрајлица Манцика није могла купити око себе све новосадске Дон Жуане. А и господину С.Т.-у је одузето уживање да може својим слоновским ногама чепати пола Штранда.
На крају тужне листе нашли су се и новинари, пошто су остали без доброг материјала за неку chronique scandaleuse, те нису могли своје читаоце обавестити о каквој новој пикантеси.
На Петроварадинској тврђави увек се налазио осматрач који је управљао свој дурбин низводно према Черевићу и узводно према Текијама. Када би угледао брод, давао је знак звоном и подизао барјак на високој катарки (за кишних дана уместо барјака користила се плава плетена корпа). Први ударац у звоно био је и сигнал пешацима да пожуре, јер се после другог звона затварао мост, а после трећег из средине моста издвајало се по осам понтона на сваку страну, затегнутих тешким ланцима који су налегали на чекрке. Мост се отварао изузетном брзином, тако да бродови никад нису чекали. Људи на обали имали су обичај да машу белим марамицама или шеширима, а на то им би се увек отпоздрављало дугим писком бродске сирене.
Штранд
Прво јавно купалиште налазило се на петроварадинској страни, на данашњем Официрцу и, као што му име каже, било је намењено официрима, мада су ту повремено долазили и отменији грађани, цивили. Ова плажа налазила се тик уз тада омиљену променаду Ликозу.
Предузимљиви господин Шпенглер одлучио је 1890. године да нешто слично направи и на новосадској страни реке. Његов „Швимшул” (нем. школа пливања) врло брзо постао је једно од омиљенијих места Новосађана. На великом дрвеном сплаву налазило се неколико базена различитих дубина, кроз које је, као кроз корпе, дунавска вода слободно протицала. Уз улазницу која је коштала две крајцаре, посетиоци су могли, ако су хтели, да изнајме и купаћи костим! Ред на том необичном купалишту одржавао је увек присутни швиммајстор.
На месту где се налази данашњи омиљени Штранд (нем. пешчана обала) некада се налазио полој (појилиште) где су Новосађани појили коње и волове. Због исушивања дунавских рукаваца, од наноса песка са друге обале, на овом месту временом се образовала пешчана обала.
Емил Сикла, новосадски Јеврејин и каснији управник првог биоскопа „Аполо”, закупио је 1911. године целу обалу и почео да је преуређује у купалиште. Убрзо су на Штранду подигнути редови дрвених кабина, тушеви, ресторани, киосци, отворени павиљон с војном музиком, чак и фризерски салон. Улаз на купалиште, тада омеђен са два дрвена торња, налазио се на истом месту где је и данас.
Међу посетиоцима на Штранду нарочито су биле омиљене полар ледене чоколаде и америкен корнети за два динара које је производио Имре Хакер, власник чувене истоимене посластичарнице у Јеврејској улици. Продавци сокова кружили су плажом с колицима на гуменим точковима, пуним разнобојних воћних сирупа које су разблаживали сода-водом. Лубенице и боце са белом кафом редовно су се укопавале у песак крај пумпи од тушева да би дуже остајале хладне.
На Штранду су дуго владала строга правила одевања. Тачно се знало колико су даме смеле да скрате сукњице на купаћим костимима и колико је деколте смео да буде дубок. Мушкарци су у почетку носили костиме с дебелим бретелама, да би им касније било дозвољено откопчавање једне бретеле, а касније ношење само купаћих гаћа. И поред пажње чувара, дешавали су се скандали. Остало је забележено да је једна ондашња млада дама била избачена са купалишта, јер се на пловећим цевима багера „Дунав” сунчала у топлесу.
Иако је до тридесетих женски део плаже био одвојен од мушког, то и даље није спречавало Новосађане да се друже у приватности својих кабина. Новинар „Савременог Новог Сада”, 1926. године пише о сензационалном открићу чистача који су у извесним кабинама налазили неке гумице које спадају у интимну тоалету у неким интимним моментима. Ревносни чистач је, како преноси новинар, само за недељу дана нашао 42 – наравно употребљена – комада тих гумица.
Годишња карта за Штранд
До Штранда се стизало фијакером, бициклом или пешке. Многи су долазили и чувеном „Трчиком”, возићем са полуотвореним вагонима који је по цео дан саобраћао од кафане „Србски краљ” до Штранда. Возић је добио ово шаљиво име јер се кретао таквом брзином да је уз њега упоредо могло да се трчи. На новосадском пристаништу могло је да се седне и на пропелерац „Касију Милетић” или „Осијек”, некадашњу јахту цара Фрање Јосифа, које су саобраћале до Сремске Каменице и успут пристајале и на Штранд, на месту где се данас налази „Мост слободе”.
Ипак, највећа радост за децу и младе било је када су крај Штранда пролазиле велике бечке лађе „Сатурнус”, „Јупитер”, „Хелиос” или „Уранус” које су правиле огромне таласе.
Штранд се затварао на звук звона тачно у седам сати увече.
Настасја Писарев,
Забавник