Зашто се ризнице древне Троје чувају у Русији?
Благо древне Троје пронашао је на територији данашње Турске немачки предузимач и археолог-аматер Хајнрих Шлиман. Оно је затим пренето у Немачку, да би на крају доспело у Државни музеј ликовних уметности „А. С. Пушкин“ у Москви. Шта се из те ризнице налази у овом музеју и да ли она са правом припада Русији?
У малој сали Државног музеја ликовних уметности „А. С. Пушкин“ стоје витрине са златним женским украсима, секирама од камена и пехарима. Овде је за посетиоце изложено благо Троје које је немачки предузимач Хајнрих Шлиман приликом археолошких ископавања пронашао на територији савремене Турске и предао Берлинском музеју.
Аматер срећне руке
Хајнрих Шлиман је почео као обичан радник у једној холандској фирми, али је захваљујући изузетном таленту за стране језике брзо постао њен представник у Санкт Петербургу, а затим и у Москви. Он је 1846. године добио држављанство Руске империје, а 1852. се оженио Јекатерином Лижином, ћерком успешног руског трговца.
Хајнрих Шлиман са супругом / Getty Images
Међутим, Шлиману није било суђено да остане у Русији. Пропутовавши цео свет он се дао у потрагу за изгубљеном Тројом, и 1873. године је приликом архелошких ископавања на брду Хисарлик пронашао прву ризницу. „Проналазак Пријамове ризнице је у свету одјекнуо као експлозија“, коментарише овај догађај Владимир Толстиков, чувар ове колекције, кандидат историјских наука и шеф Одељења за уметност и археологију античког света Пушкиновог музеја ликовних уметности. Шлиман је наставио са ископавањима све до смрти 1890. године и пронашао још двадесетак ризница. Поклонио их је граду Берлину, где су се чувале у Музеју најстарије и ране историје све до 1941. године.
Ратни трофеји
Од 1941. године колекција се налазила у подруму банке у Берлину. Када је почело бомбардовање града премештена је у један антиракетни бункер. У априлу 1945. године, за време јуриша совјетске армије на престоницу Трећег рајха, колекцију је све време чувао директор Музеја најстарије и ране историје, професор Вилхелм Унферцаг. Према речима Владимира Толстикова, Унферцаг је страховао за ове драгоцености и зато је изашао пред совјетске војнике и добровољно предао совјетској команди кутије са експонатима. Оне су у јулу 1945. године авионом достављене у Москву. Биле су потпуно очуване.
Претензије
Када су после рата Немци открили да је колекција нестала, почели су да је траже по целом свету. Међутим, све до 1994. године није се знало где се она налази. „За то су знала само два човека на свету – директор Пушкиновог музеја и чувар колекције“, прича Владимир Толстиков.
Место на коме се налазе Тројанске ризнице би још дуго било строго чувана тајна да током 1990-их службеник министарства културе Русије Григориј Козлов, који је имао приступ архивама и службеној преписци, није објавио сведочанства о овим драгоценостима у америчкој штампи. После тога министру културе Јевгенију Сидорову није преостало ништа друго него да наложи да се припреми изложба. У ту сврху су 1995. године позвани немачки стручњаци и експерти из других земаља да погледају колекцију и потпишу документе о њеној аутентичности. Изложба је успешно одржана 1996. године.
Владимир Толстиков / Фото: Надежда Серјошкина
Исте године је Немачка званично протестовала и затражила да се експонати врате. Државна дума је 1998. године одговорила усвајањем закона „О културним вредностима превезеним у Совјетски Савез током Другог светског рата који се налазе на територији Руске Федерације“. Према том закону, сви објекти „су руско наслеђе и у федералном су власништву“. „Закон је ступио на снагу, и нико не намерава да га крши“, објашњава Владимир Толстиков. „Немачке колеге су схватиле да није могуће нама диктирати услове и зато сада успешно сарађујемо и правимо заједничке изложбе“.
Имамо право
Резултат Другог светског рата је познат. То је беспоговорна капитулација Немачке. „Правно гледано, то је резултат који повлачи и правне последице“, подсећа Александра Скуратова, кандидат правних наука, доцент катедре за међународно право Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО). Ризнице Троје могу се третирати као могућа компензација за рушење културних вредности на совјетском простору, где је према званичној статистици страдало преко 160 музеја и 4.000 бибилиотека, и уништено 115 милиона примерака разних издања.
Благо древне Троје у Државном музеју ликовних уметности „А. С. Пушкин“ у Москви / Lori/Legion-Media
Поред тога, Александра Скуратова истиче да је Конвенција о заштити културних вредности у случају оружаног конфликта 1954. године усвојена и ступила на снагу када је Други светски рат већ био завршен. Према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора из 1969. године, они не важе ретроактивно и не односе се на догађаје пре датума ступања споразума на снагу, уколико „другчија намера не произилази из уговора“. Као што је познато, државе учеснице споразума нису имале намеру да доделе Конвенцији ретроактивно дејство, тако да она самим тим не може бити примењена на ризнице Троје.
Треба истаћи и чињеницу да је СССР добровољно вратио Немачкој значајну количину превезених културних вредности – око 1.700.000 експоната, а међу њима и целу непроцењиву колекцију Галерије старих мајстора у Дрездену и рељефе Пергамског олтара, мада се СССР никада није званично обавезао да ће то учинити.
Александар Чернишов, Руска реч
