155 година од рођења Кнута Хамсуна „писца са далеког севера“
Пре 155 година (4. августа 1859.) рођен је норвешки писац Кнут Хамсун, пријатељ Гебелса, сељак, геније, добитник Нобелове награде за књижевност, који је са невероватном лакоћом корачао из епохе у епоху, преживео најкрупније идеале заборављајући их с таквом увереношћу у своју истину коју је уносио у сва своја веровања.
Задивљујући су чак и сами датуми његовог рођења и смрти (1859-1952): почео је књижевничку каријеру док су још били живи Достојевски, Толстој, Ибзен, Бернсон, прекорачио границу ХХ века, веровао у Трећи рајх и преживео његов крах, гладовао, купао се у новцу, добио Нобелову награду, био славан, затим од свих заборављен и требало му је само још пет година живота па да доживи лансирање првог вештачког сателита у Земљину орбиту.
Генијални штребер
Кнут Хамсун се родио у сиромашној сељачкој породици, па је још као дете био принуђен да ради помажући мајци и због тога није завршио школу.
Целокупно официјелно образовање које је током целог живота стекао састојло се од укупно 252 школска дана колико је похађао наставу (отприлике један разред).
Животно искуство из којег је црпео материјал за цео даљи живот и за формирање списатељске личности, Хамсун је добио док је гладовао и скитао по Америци и Норвешкој радећи физичке послове. Упоредо са Максимом Горким, Хамсун је је био међу првим писцима нове формације „који су се подигли са дна„. На крају XIX и почетком XX века таква биографија за уметника је била идеална. Каснији успех (Хамсун је већ имао 30 година) дошао му је након објављивања романа „Глад“ који га је одједном сврстао међу главне писце свога доба. У многоме роман успех дугује теми коју обрађује:у њему је Хамсун описао дане своге бедног живота у престоници Норвешке, стање психе човека који се налази на граници да умре од глади.
Ибзену рекао у лице: “Крајње је време да сиђете са књижевне сцене!„
Хамсун је био један од најскандалознијих фигура у књижевности краја XIX – почетка ХХ века. Дуго времена је крстарио по целој Норвешкој држећи предавања у којима је објашњавао разлику између савермене и књижевности прошлости. Проповедао је дубинско поринуће писаца у душу књижевног јунака, психологизам и крајњи реализам.
„Крајње је време је да одете!„ говорио је он прво у лице норвешким класицима Ибзену и Бернсону, који су седели у првом реду. Зачуђујуће јесте, али му због тога нико није „заврнуо шију“, мада су неки критичари позивали да му се нешто слично уради.
Ма кави били Хамсунови односи према писцима старије генерације, он је увек умишљао да су они обавезни да му помажу, како финансијски тако и пропагирајући његова дела.
И, макар колико то изгледало чудно „ писци маторци „су то и радили изалзећи му у сурет у свему, свесни колико је Хамсун заначајан за норвешку и светску културу.
Нобеловац постаје 1920.
Године 1920. Хамсун добија Нобелову награду за књижевност са образложењем:
„За монументално дело „Плодови земље „ о животу норвешких сељака који су сачували своју вековну приврженост земљи и верност патријархалним традицијама „.
Написао је више од 30 романа, безброј прича, чланака, есеја, и за све то време ниједан промашај, ништа што би имало ефемерну врендост.
Сељачки фашизам
Јунаци Хамсунових књижевних дела су страсни, али та страст показује и тамну страну. У њиховим каракертима је скривен неки наивни, природни цинизам.
У својој публицистици Хамсун је нејендократно одвраћао читаоца од пацифизма, тврдећи да рат није нека неприродна појава. По његовом мишљењу рат који се води ради задовиљења живтних потерба државе је део самог живота. У таквој позицији долазе до изражаја сељачаки корени којима је он тако волео да се хвали.
За сељака је клање домаће животиње било нешто непходно, и назвати такав однос према живим бићима суровим, мже само неко ко живи у граду и који никад није упознао мукотрпан сељачки живот.
Противник прогреса
Хамсун је негирао прогрес верујући да ће се нови свет ослободити од свих наноса декаденције које кје донела западна цивилизација. Био је убеђен да спасење може донети само сурова истина, а не комфорна лакировка.
Млада Немачка ће освежити запарложени Стари свет
Хамсун је без размишљања грдио Енглеску, Америку и цео Стари свет сматрајући да ће ускоро доћи ново време које ће у тај запарложени свет донети млада Немачка.
Могу се разумети Хамсунова стремљења к новоме на самом почетку ХХ века. Епоха хуманизма је прошла са XIX веком, а такви писци као што су били Толстој, Чехов, Достојевски не могу се појавити пре револуције и светког рата. Да би се под ногама осетио чврт ослонац, неопходна је била нова философија која би била у стању да опрвда све оно што је у свету створено у првој половини ХХ века, па је Ничеова идеја о надчовеку дбро дошла .
Идеја о надчовеку применљива у свим, чак и противуречним, тоталитарним режимима
Показало се да се та идеја може применити у било којим тоталитарним режимима, чак и оним који су по својој суштини противуречни један другом.
Тако је Горки веровао да ће нови човек бити створен у Совјетском Савезу, док је, пак, Хамсун, са своје стране, сматрао да нове људе стварају Хитлер и Гебелс.
Међутим, тражити ничеовске корене у Хамсуновој наклоности према Немачкој, било би одвећ једноставно зато што су његове ничеовске идеје биле тако удаљене од идеја нционал-социјализма као што су и идеје нацонал-социјалзма биле далеке од тачке гледишта Јевреја на улогу свог народа у историји.
Говорити с пуном увереншћу зашто је Хамсун баш одабрао нацистички Немачку као свој државни идеала представљало би крајњу уображеност. Што дајеш више одговора везаних с узајамним односима Хамсуна и Немачке, тим искрсава све већи број питања.
Увек искрен у својим убеђењима
Хамсун је увек био искрен у својим убеђењима и са пуном озиљношћу је веровао у светлу будућнсот Норвешке под руковдством Немачке, а крваву окупацију на чијем је челу био Квислинг сматаро је неспоразумом.
Управо је та тема била главна на јединствемном сусрету Хамсуна с Хитлером, и упорност писца по том питању је изавала јарост фирера.
Разумети да ли се после тог сусрета поколебала његова вера у Рајх, доста је сложено.
Упутно би било размотрити још једну, рекло би се, не бш тако значајну чињеницу, из Хамсунове биографије. У прво време он је црпео надахнуће из идеја фашизма, али од 1938. па све до краја живота није могао написати ниједан ред прозе.
Због „чистог витештва„ написао некролог Хитлеру
Многи су везивали његов однос према Хитлеру особином својственом писцу:увек је терао инат друштву. Кад је крајем рата постало познато да је Хитлер извршио самоубиство, Хамсун му је написао некролог у коме је фирера назавао „борцем за права народа“, премда су га њему блиски људи молили да то не чини јер је било јасно да ће режим Квислинга у Норвешкој пасти за два-три дана.
После је он сину објашњавао свој мотив: “. . . због чистог витештва, сине, због чистог витештва. . . „
Ви сте тако меки, мистер Молотов
На суду после рата Хамсун је лагао говорећи да ништа није знао о злочинима фашиста јер је „све време био затворениик у радном кабинету на другом спрату своје куће.„
Није се одрекао својих убеђења, није признао да је крив, без обзира што су приказнаи кадрови из немачких „логора смрти„.
Он је хтео то суђење за разлику од власти које су настојале да се сачека до дело не почне да се заборавља инсценирајући при том психијатријску ескпертизу која је утврдила дијагнозу „старачка слабоумност„.
Иронијом судбине исход Хамсунове оптужнице решавао се у Москви. Дан пре изрицања пресуде у Норвешкој је била формирана нова коалициона влада, и сви минстри у њој су знали шта је било речено у Москви у новембру 1944. г.
Тада су се норвешки мнистри у изгннаству Тригве Ли (који ће каснје постати први генрални секретар ОУН) и Терје Волд, сусрели са Молотовом који је захтевао да се свим ратним злочинцима који су подржавали фашистички режим суди са свом применом строгости закона.
Али кад је је на ред дошао Кнут Хамсун, сурови Молотов је наједном променио лице.
Касније је Тригви Ли овако описо тај сусрет:
„Кад је Волд саопштио Молотову да Хамсуна у Норвешкој третирају као нацисту и намеравају да му суде, Молотов је направио дугу паузу, очевидно незадовољан. Рекао је да треба Хамсуну сачувати живот. Писац који је написао „Викторију „ и „Пана „је велики уметник и њему не треба судити као обичном нацисти. Великом уметнику треба омогућити да спокојно проживи свој век „ рекао је Молотов. Ту се у разговор умешао норвешки министљр правде који је изговорио ону свју чувену реченицу: “You are too soft, mr. Molotov „(Сувише сте меки, мистер Молотов.)
Говор на суђењу - последња блиставо одиграна улога
Говор који је Хамсун одржао на свом суђењу имао је за циљ у првом реду да унесе забуну код свих који нису били равнодушни рема његовом ставралаштву. Тај говор је био његова последња блистсво одиграна улога . Као да је из рибаревих руку исклизнула риба и скрила с-е у мутљагу.
Дуго је говрио о томе како воли Норвешку, да је све што је радио било искључиво усмерено на добробит земље, клео се да ништа није чуо о рату, сматрао да није заслужио да буде осуђен.
С друге стане, он се ниједном једином речју није одрекао својих уверења, није се извинуо својим сународницима страдалим од фашиста.
У једнимн норвешким новинама је изашао у то време овакав осврт на утисак који је Хамсун оставио на суђењу:
„Ево какав је утисак оставило суђење Хамсуну: стари и слепи великан се пробијао крроз шуму, ишао једном њему добром познатом стазом, док истовремено његови тешки поступци мешају под ногама сапутника ситно шипражје. Можда се он управо тако пробијао и за време рата кад нам је нанео ову невероватну штету ? Мој одгвор је недвосмислен „да „.
Његова сопстевна завршна реч, иначе веома ефективна, може изгледати да сведочи против њега, али ја сматрам да баш тај говор потврђује моје мишљење.
Све његове реченице, његове паузе, пуне су оне драматске снаге као и његови новински чланци и сентенце, којима су тако лако и успешно користили нацисти у својој агитацији и пропаганди.
Какав је мој закњучак из свега овога? Хамсун, тај слепи великан, такође се кретао по шумском беспућу и за време рата и ми га не можемо сматрати правно неспособним и морално га осудити.
За самог Хамсуан ситуација је постала сложена- то је трагедија ;али за историју књижевности, то је драма која се завршила зантно боље него што смо ми очекивали „.
Пресуда
Суд је Хамсуна прогласио кривим за саучесништво са непријатељем, али казна је била зачуђујуће блага: писац је обавезан да плати казну у износу од 425. 000 норвешких круна (око 80. 000 долара по тадашњем курсу ). Тако је остао на слободи, али му је истовремено конфискована имовина.
На зараслим стазамa
У полсењим годинама свесног живота Хамсун је сву своју снагу усмерио на издавање последње књиге коју је почео писати у психијатријској болници, а завршио у старачком дому где је био смештен после изрицања пресуде.
Сви који су га посећивали причали су да је Хамсун седећи у бедном собичку препуном стеница и старачког задаха, био срећан. Он је поново могао да пише . Искористио је све могућности којима је располагао да објави ту књигу пре своје смрти, премда је изадвач инсистирао на томе да књига изађе пошто аутор умре јер његово име на корицама неће издавачу донети ништа добро.
Хамсун је добио и ту, последњу у свом животу битку: књига „На зарслим стазама „ објављена за његова живота и постигла је успех.
После њеног објављиваења свима је постало јасно да се синтагма „слабоумни старац „ ни у ком случају не може применти на Кнута Хамсуна.
До данашњих дана многи режисери одбијају да поставе на сцену његове драме, док читаоци сложмо одустају од куповине његових књига.
Неки покушавају да личност Хамсуна разделе на писца и политичара, али им то не полази за руком.
Било како било, али интерсовање за „писца са далеког севера„ како је Хамсун себе називо, не јењава ни дуже од пола века од његове смрти.
Бранко Ракочевић
