Песма Теодоре Тоде Матић-Медић
Слика из ренесансе
Како си нежна љубави моја!
Као прелепа слика из Ренесансе.
зрацима Сунца коса ти уплетена
а ветар-Зафир твоја одора,
као звончићи од сребра.
Гласом твојим одзвањају цветна поља.
Руке ти милују изворе у песку оазе.
Питам се зашто се зароби у прошлости давнина?
У машти видим те као духа,
путујеш белим облаком негде далеко,
док ти роса купа твоје бело и нежно тело.
Љубави моја, што се пресели
у "Песму над песмама".
Да ли и сада живиш горе далеко,
Са сунцем у очима увек си у моме срцу.
Грејеш ме и у најхладније дане љубави моја,
а блисташ горе високо међу звездама
сјајем Венере.
Теодора Тода Матић-Медић
Сyднеј-Аустралија
