Страдање и патње србског народа у Срему на почеку велике војне (2)
Место збивања: Голубинци, раскршће испред Општинске зграде, православне цркве и основне школе, широк простор кога је преплавила летња спарина и лепљиви, густи страх попут магле.
Сличан огромним зјалама удуружених злослутних ала, зјапи простор Пазовачког шора којим у ово село на робији сваког момента, по дану и по ноћи из Старе Пазове може да упадне нека аустријска јединица или патрола као гласник и доносилац ненајављене смрти. После ефектно обављена посла у селу, ова група за егзекуцију наставља Шимановачким шором, „јер јој ваља даље путовати„ увек у сталном ризику од изнендног сусрета са извидницом или самом јединицом Војске Краљевине Србије која је прешла Саву.
Путиначки шор у овом дану Голубоначког Inferna може послужити да њиме испари део страха негде у шире просторе координата битака Велике војне.
Лица која се помињу, појавњују или учествују, вољно или невољно, у овим збивањима:
Старци Голубиначки (јер млађе су, способне за рат и рад, одвеле већ почетком лета): Стева Вукајловић, Веселин Јефтић, Јован Лазић;
Девојке: Анка Тишма, Зора Тишма, Вука Летић; жене: Ана Бошњаковић и Динка Милинчевић.
Оне су виделе србског војника
Оне су србског војника, који је око подне опрезно се крећући стигао као извиђач на Раскршће Шимановачким шором, не само виделе, него му и пришле, поњубиле га, нудуле вином и дуваном, што је он обио, китиле га цвећем, на што је пристао.
Србска извидница која стиже Шимановачким шором, заузима положај и сачекује пушчаним плотуном аустријску коњичку патролу из правца Старе Пазове, развија се битка, један аустрјски војник је погинуо, други пада с коња, заробљен је, а био је Чех.
Извидница србијанске војске се повалачи из села.
Појава прва: Добри старци, голубиначки
Екстеријери. Симултана сцена. На левој страни од публке уздиже се контура оронулог Шлоса, обијеног малтера, са циглама које као да вапе из далеке прошлости за неким слојем заштите како би спокојно наставиле свој вековни сан.
Парком, од летњих врућина спржене, више поцрнеле него жуте траве из које се местимично уздижу колоније корова, зараслог и ураслог у околно опште безнађе у које се дбро уклапа, корачају два старца и већ по навици седају опрезно, на већ свикли начин на даске, остаке некадашњих клупа.
Обучени су као људи навикли да у свим приликама, па и увим ратним, суморним временима, кад им је боравиште, родно село, на робији, воде рачуна о свом изгледу кад излазе у друштво, са скоро новим шеширима на глави, у традициоалним штриканим сремачким рекљама. О нечему разговарју, прозуклим, промуклим гласом, повремено кашљуцајући, али толико тихо као да шапућу, па њихове речи и не допиру до публике.
Најендном устају са одморишта и одлазе. Затамњење ове сцене, рефлектори постепено обасјавју другу сцену испред Опшинске зграде.
Појава друга: дивани голубиначких стараца о робијању свега постијећег, србског у Срему
Преовлађујуће расположоње: меланхолија, која прелази у старачку тмину душе.
Две људске фигуре се крећу испред општинске зграде долазећи из супротних праваца, сусрећу се, поздарвљају и седају на пристојно очуваној клупи без наслона.
Први старац изгледа као човек који сваког часа стари, а већ је довољно остарио, и то прерано, последњих дана поготово, али је ипак сачуаво нешто од ранијег енергичног изгледа, бистар полед му није још сасвим замућен, глава му није клонула, напротив, држи се усправно, достојанствено, не би се ниуком случају могло рећи да је запуштен, лице му је глатко избријано и на сунцу добија снажан, убедљив одсјај човека који је не само некад био леп, него је и досад задржао нешто од оне лепоте која прија женама.
Други старац, висок, мршав, коштуњав, кад проговори глас му је одлучан, разговетан. Обучен за свечани излазак, са очуваним шеширом, у кожним натикачама које се сјаје.
Пошто се рукују, о нечему мало диване и онда седну на клупу без наслона, која је очуванија него она испред Шлоса, па се на њој примећују и остаци зелене фарбе. У један мах стижу и она двојица испред Шлоса, поздрављају се, седају.
И тако се комплетирао старачки голубиначки квартет, 11. септембра 1914.
Могу започети свој уобичајени, свакодевни диван, у селу на робији, који ће овог пута јасно и неизбежно све ближе скретати ка теми која их је одвано надкрилила својом хуморно- мрачном прозрачношћу: „Не бојте се, добро бити неће„!
Први старац: Од кад поче војна, сваког дана се, ево, окупљамо на овој клупи као да смо на служби.
Други старац: Неко би помислио да смо ужелели ове клупе, голубоначког раскршћа, или да не можемо један без другог.
Први старац: И јесмо се ужелели. Кад људи немају ништа ново и значајно један другом да кажу, они једва чекају да сретну неког и да га обавесте да не постоји ништа ново на овом свету о чему би било вредно диванити.
Трећи старац: Зато Ђорђе и ја пре него што дођемо овде седнемо код Шлоса и наставимо ћутање започето међу људима још у она времена кад је копан темењ Шлоса. И бежимо брже боље к вама не били нешто ново чули.
Али наједном кад сазанамо да ни ви немате ништа да нам кажете, некако нам буде лакше, јер свака новост која би се у Голубнцима могла чути, све што би се десило, из зла потиче и једино до зла може довести.
Четврти старац: Цело лето се виђамо, оечекујемо да нешто видимо, сазнамо неку новост, али шта је боље кад се ништа не збива. Гледамо тако, у шта то гледамо ? У ништа.
Први старац: А и шта може да се деси. Ћутимо и трпимо. Откад су Швабе летос удариле на Србију, Голубинци су село на робији. На ратној робији. Ми, Голубинчани, старо и младо, смо ратни робијаши.
Шта, Господе, учини од онаквог села, те постаде аустријска ратна робијашница.
Други старац: Право кажеш. . . На робији су нам сва кућна чељад, сво живо што имамо, куће, авлија, баште, све што је у њима посејано и родило, сваки наш шор је на робиј, робијају нам ледине и путеви, љиве су нам са житом и кукурузом на робији, робијају нам котобање, гласови наши, речи, све воћке, песме су нам робије допале, све наше шале, летови и птица и њихова гнезда су на робији, па и кд се неко младунче излеже, неће преживети, зато што је птица јаја снела у гнезду страха, на робији, и клица у њему зачета је на робији.
Четврти старац: И црква нам је на робији, и божја служба, свеци су нам на иконама робијаши, свеће тужним пламичком, робијашким, догоревају. Робијају нам расвит зоре, јутра, сумрак, сан, буђење, робијају.
Бог је наш србски на робији, немоћан да нам помогне јер и њега су душмани ставили у кврге.
Појава трећа: стижу три пратиље лепе Хелене
Раскршћем недалко од клупе на којој седе старци пролзе три девојке голубиначке насмејане, са сјајем у очима и срцу које толико исијава неку изазовну духовну силу као да на мегдан изазива сунчеве луче. Одевене као за неку свтековину у сремачку народну ношњу, незабрађене, руку под руку пролазе испред клупе са старцима, а они, омамљени лепотом младости, устадоше и устрепаташе срећни што су мајке српске родиле и одњивиле такве Голубинчке, чији стас и узраст вилама нагоркињама сличан, одаје њихове душе, невине и чисте, у којима сваким дисајем жубори и ври лепота, док целим младлачким телима им управља нека божја, исцелитељска сила.
Зора Тишма, учитељица: Помоз Бог, господо србска! Нка вам Свевишњи подари још крепког здравља и безброј уранака у мирном животу. Али седите, молим вас. Зашто стојећи да нас, младе девојке поздављате. Ми нисмо туђинке, него деца и унуке ваше, Српкиње. Голубинчанке
Први старац: Боже сачувај да сте туђинке, не бисмо вас онда, верујте, устајањем поздравили. Ви јесте наша деца, на срећу нашу, понос и радост нашу, и ми одајемо почаст вашем здрављу, младости вашој, добру и лепоти коју носите собом.
Учитељица Зора зна, а ви остале, њене најбоље друге су можда чуле од ње или од неког другог, да је стара Грчка ратовала због лепе Хелене, десет година опседала Троју зато што је принц Парис отео њихову лепу Хелену, симбол лепоте који их је једини чинио равноправним са Боговима, па су десетогодишњи ратни поход започели да је поврате.
Зора Тишма: Хвала Вам, професоре Јефтићу, на лепим речима, али пре свега зато што сте се, чим је ратни вихор започео вратили из Загреба у своје Голубинце да у свом селу будите заједно са осталим мештанима.
Поздрављамо вас, добри старци, песмом која ће бити тек написана, а у срцу сваке од нас тајно срочена у тренутку предсказања далеке будућности
Господ нам је дошапнуо, а Сунце нам јарко лучу позајмило да је запишемо, како нам је из будућности дојављено:
„Много смо патили. /И ево сад пева припитомљени пакао.“
Ана Тишма: „Певајте, дивни старци ! Јер кад мастило у крви сазри, исто је певати и умирати„.
Вука Летић: „Певајте дивни старци, док над нама / распрскавају се звезде као метафоре„.
(Девојке одлазе пут Шимановачког шора. Музика. Затамњење, али накратко)
(Наставиће се)
Бранко Ракочевић
